Nema danas roditelja koji, kada mu dete napuni pet-šest godina, ne počne intenzivno da razmišlja kako bi bilo dobro da ga polako uvede u magiju sporta i tako odvoji od ulice i viška slobodnog vremena. Međutim, ima i onih koji u sportu vide šansu da se na instant način obogate kada dete u određenom sportu postigne vrhunske rezultate. Nemojte zaboraviti da sport u planetarnim razmerama predstavlja veliki biznis s obzirom na to da spada u četvrtu privrednu granu, sudeći po ostvarenom profitu.
Međutim, pitanje svih pitanja na koje se užurbano traže odgovori jeste to kako da sami roditelji nađu onu pravu meru svog angažovanja oko detetove sportske karijere. Nažalost, malo je vrhunskih sportista koji su od sopstvene dece uspeli da izgrade svoje naslednike i sa tom iluzijom bi trebalo potpuno raščistiti. Naravno, to ne znači da bi roditelji trebalo da se potpuno distanciraju od sportske karijere svoje dece. U krajnjoj liniji, tako nešto nije ni moguće; tim pre što je naše društvo toliko osiromašilo, pa time i sport, da je u svim sportskim disciplinama, bez izuzetka, potrebno da roditelji od početka do kraja, do potpune afirmacije, učestvuju u finansiranju sportskog puta svog deteta.
U sportu je praktično pojedena materijalna supstanca, pa ni oni najbogatiji klubovi, a to su fudbalski, nemaju dovoljno sredstava za juniorske škole i juniorski sport. Članarine su, da bi se dete uopšte i bavilo nekim od prestižnih sportova, enormno visoke. Sve je, dakle, palo na roditeljska pleća. Tako dolazimo u suludu situaciju: igraju bogati, a gledaju siromašni. Suludo zvuči, jer se baš često među decom koja nisu iz imućnih porodica nalaze oni koji imaju potencijal da budu pravi sportski asovi.
Uvek se zna koji su poslovi prestižni – fudbal, košarka, odbojka, rukomet, vaterpolo… Oni sportovi koji imaju međunarodnog uspeha, koji u svojim redovima imaju velike asove, u kojima deca traže svoje sportske idole. Nažalost, naše društvo je u tranziciji, pa tako sport podnosi surove posledice. Postoje privatne škole, koje funkcionišu po principu „plati, pa se igraj“. Da li je tu reč o situacijama gde treneri svesno obmanjuju roditelje kako im je dete izuzetno talentovano i kako mu treba samo dodatni rad da bi naplatili mesečnu članarinu? Zavisi od slučaja do slučaja i od roditelja do roditelja. Ukoliko spadate u one ambicioznije očeve, potrudite se pre svega da ne budete sociopate. U sportu je najvažnije sanjati, jer samo onaj ko sanja o uspehu uspeh i postiže!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com