Koliko puta ste od svojih roditelja čuli onu frazu: „Znam da si ti briljantan dečak/briljantna devojčica, da si, takoreći, vunderkind, ali zar ne bi mogao/mogla malo više da se potrudiš barem sada kada dobijamo sede zbog tebe. Za razliku od mnogih tvojih vršnjaka, ti imaš sve uslove…“
Mora da ste gledali taj film. Kao mi danas živimo pristojno, imamo svoj krov nad glavom, nismo loše ni obučeni, a oni su morali da se žrtvuju. Razmišljam nešto, pa zar to nije normalno?
Treba li sada da crknemo od zahvalnosti što nas nisu ostavili na stepenicama ispred neke crkve? Možda ni to ne bi bilo loše, ako imate dovoljno sreće da vas kasnije usvoji neko pristojan. Neki Francuz, recimo.
Zamislite, posle dvadeset godina, zove vas vaš francuski otac, šiznuo od uzbuđenja i kaže: – Sine, moram nešto da ti priznam. Ti nisi naše dete! Istina, mi smo za tebe učinili sve što smo mogli, ali sada je vreme da ti otkrijemo tu strašnu tajnu.
– Pa ko je onda moj otac? – vrisnete – hoću da ga upoznam! – Nažalost, on je nepoznat čak i u svojoj ulici – kaže vaš papa – ali ako želiš da i dalje ostaneš u našoj kući, mi bismo bili presrećni!
Onda izlazite na terasu koja gleda pravo na stari Pariz, ispod vas su Jelisejska polja i sve je osvetljeno, a oči vam malo zasuze tako da se celo bioskopsko platno zamagli. Iz daljine, tamo od Trijumfalne kapije, najpre sasvim mala, a onda sve veća i veća pojavljuju se slova: Fin, The End, Konec! Grickate semenke i grleći devojku izlazite iz bioskopa.
Kako objasniti da postoje ljudi koji neće da žure kao ludi da bi što pre stigli u jedan od onih divnih, ozbiljnih zatvora – u kancelariju, brak, penziju ili na letovanje? Ko može da mi zabrani da poslednji stignem u toj sumanutoj trci? Eto, uganuo sam članak i ne mogu brže da trčim! Tako mi svih olimpijskih krugova, nije važno prvo mesto – važan je sportski duh!
Lopta je okrugla, nikad se ne zna, sreća je varljiva, pobediće bolji, sve je relativno, neko voli popa, a neko popadiju…
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com