Prosečan TV gledalac misli da je rvanje američki izum i tu, naravno, greši. Amerikanci su samo dodali „glanc“ ovom sportu koji vuče poreklo iz Francuske; osmislili su takmičenja, a potom šampionate i tako se danas na teritoriji Amerike može pronaći više desetina rvačkih asocijacija koje se bore da istisnu konkurente sa mesta najboljih. Naravno, sve je počelo kao ozbiljan i pravi sport u kojem su se protivnici izistinski mlatili, međutim, s vremenom je komercijalni interes potpuno potopio sportski – mečevi su se pretvorili u šou-program, a rvači su postali glumci.
Dobili smo nešto što se može nazvati sapunicom za muškarce. Svaka borba je unapred izrežiran spektakl, a pri tom ishod meča ne određuje veština učesnika već scenarista koji režira čitavu borbu iz sekunde u sekundu. Borac pred početak dobija uputstvo sa opštim naznakama; čak su napisane i replike, tako da rvači moraju i njih da savladaju. Za razliku od muškog, žensko rvanje se od početka razvijalo isključivo kao šou. Publika je nadirala na egzotične tuče u kojima su se „makljale“ dve ili više žena. Otuda se na žensko rvanje nije dolazilo samo zbog navijanja nego i da se pogledaju lepotice u bikinijima, pogotovo one među njima koje povremeno igraju u porno-filmovima.
Ipak, veći novac vrti se oko muškog rvanja. U igri su dve varijante. U prvoj se koriste spektakularne borbe sa specijalnim efektima uz čvrst scenario. U drugoj varijanti gledaocima se servira neprikriveno nasilje, niski udarci i krvave scene. To liči na jeftin cirkus, ali proizvodi odličan utisak i donosi dobre pare. Ponekad se čak rvači rado bacaju u publiku, lome stolice i njima udaraju protivnika. Povređeni takmičar na trenutak izgleda kao da je ispustio dušu, no kroz nekoliko minuta skače na noge i uzvraća udarce. Tajna je u tome što se koriste specijalne stolice tako da povrede nisu opasne.
Tako se dve grdosije u trikoima guraju, šutiraju, udaraju i pljuju po ringu – sve na radost raspomamljene gomile. Ko voli, nek izvoli.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com