Sporazumevanje u kratkim rečenicama je nešto što se s pravom može smatrati za privilegiju pravog prijateljstva. Kada vas najbolji prijatelj pita: "Znaš li?, vi mu s lakoćom možete reći jedno kratko i jasno: "Znam". A onda se ostale privilegije prijateljstva ređaju jedna za drugom. Razumevanje pogledom, spasonosne seanse zajedničkog ćutanja, lekovite a toliko rečite u svoj svojoj tišini, sadržajnije od svakog ispraznog razgovora. U takvim prilikama neke reči mogu da budu izrečene i bez izgovaranja, bez puštanja u etar. Samo u prijateljstvu neke stvari mogu da se podrazumevaju; najviše zbog toga što su nemo prisutne.
Međutim, postoje i one prilike koje izlaze iz okvira prijateljstva, kada se mučimo u dilemi da li neke stavri treba reći ili je bolje da ostanu neizgovorene. Ponekad je mudro ćutati, a nekad je mudrije skupiti petlju i reći da je dosta. U pojedinim situacijama odlaganje može samo da pogorša situaciju koja je već načeta nekim ranijim momentima nerazumevanja. Ako sami ne umemo da povučemo crtu, odredimo granicu i lupimo šakom o sto onda kada to situacija nalaže, niko to neće uraditi umesto nas. Neke stvari jednostavno moramo da uradimo sami. Da bi nas neko čuo, na prvom mestu. Hteli mi da priznamo to ili ne, ima mnogo ljudi koji od nas očekuju sve osim pobune.
Svako do nas pre svega mora da zaštiti svoje pravo na izbor. Odlaganje je jednako odumiranju, a svaki put kada nešto prećutimo, sledeći put će nam biti sve teže da određene rečenice prevalimo preko usana. Nije uzalud rečeno da sreća prati hrabre, one koji umeju da kažu "ne" čak i kada se čitav svet oko njih raspada na komadiće. Izlazeći neprestano u susret željama drugih, ma šta oni za vas predstavljali, vi im u stvari ulivate poverenje da su u pravu i da vi zapravo grešite. A šta ako uopšte nisu u pravu, a vi ste ih svojim ćutanjem ohrabrili da nastave sa svojim nepromišljanjem?
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com