Šta je ono što će nas sigurno smiriti kada smo depresivni, uveseliti kada nešto slavimo, utešiti kada nam je uteha potrebna? Neko će reći seks, neko noćni provod, neko prijatelji ili porodica.
Međutim, ono što nam s lakoćom podiže raspoloženje onda kada nam je to potrebno zove se jednostavno – slatkiši. To mogu da budu sitni slavski kolači, lenje pite, knedle sa šljivama, bombonjere, čokolade od sto ili trista grama, sladoledi u kornetu ili na štapiću, palačinke, pudinzi, sutlijaši, krempite, šampite ili šnenokle kao (nažalost) izumiruća kategorija slatkiša.
U redu, neko će reći da su pivo i roštilj ultimativna muška hrana i piće, da su brokoli i maslinovo ulje važni za naše zdravlje, ali slatkiši ipak ostaju slatkiši.
Nije Marsel Prust slučajno pisao o ukusu male madlene. Da ne bude zabune, madlene su mali kolači od testa u obliku školjke koje Prust koristi kao monetu za uspomene, metaforu za dom, osećanje da smo kod kuće, vezu s onim odakle smo potekli.
Različiti slatkiši zaista imaju tu moć da nas povedu na različita mesta, da nas vrate u detinjstvo ili ponovo odvedu na neka putovanja na kojima smo bili. Istina je da imaju malu ili skoro nikakvu hranljivu vrednost, ali je isto tako istina da nas slatkiši psihološki veoma lako i prijatno zasite.
Ono što od slatkiša zavolimo u detinjstvu ostaje nam za ceo život. Naravno da se vremenom otkriju čizkejkovi ili čokoladni mus (u poslednje vreme od njih ne može da se živi po restoranima), ali je veoma mali broj onih koji će ovim trendseterskim slatkišima dati prednost u odnosu na slatke fenomene koje smo jeli u detinjstvu i koji su obavezni deo domaće radinosti.
Međutim, bilo da su u pitanju industrijske poslastice ili one koje stižu iz naše kuhinje, pravi ljubitelj slatkiša (pored toga što može da pojede čokoladu od trista grama dok se izgovori „keks“) jeste onaj ko smatra da slatko ne mora da bude samo desert, to jest da ne mora da se jede nakon slanog jela. Pravim sladokuscima „nešto slatko“ nikada ne može da pokvari apetit!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com