Mnogi bi želeli da bar jednom vide sebe očima drugih da bi saznali kako ih okolina doživljava. Najčešće se predstava o sebi gradi prema jutarnjoj slici u ogledalu, na kojoj često sebi izgledamo kao neka druga osoba. I kad s vremena na vreme pogledamo neki video-snimak, jedva da možemo da poverujemo da su izrazi lica, pokreti tela i glas zaista naši. Zašto sebe često doživljavamo potpuno drugačije od onoga što inače u stvarnosti jesmo?
Naše opažanje sebe uglavnom je pogrešno, jer je zasnovano na "iskrivljenim emocijama", sećanjima iz detinjstva i pogledu drugih. Taj neizbežni jaz između našeg telesnog bića i predstave koju o njemu imamo čini da često patimo zato što najčešće vidimo mane, a ako ih ne opazimo, onda ih izmislimo. Da bismo prihvatili svoj izgled, trebalo bi najpre da istražimo šta nas je to navelo da izgradimo lošu predstavu o sebi. Slika koju imamo oblikovana je i emocijama i iskrivljenim razmišljanjem. Zatvorite oči, pomislite na sliku u ogledalu pre nego što krenete na posao. Kako se osećate? Lepo ili umorno? Da li ste puni elana i da li vam je dobro u sopstvenoj koži?
Ovo kratko podsećanje na utiske koje ostavljamo omogućava nam da shvatimo da predstava koju imamo o sebi ne dolazi samo iz ogledala. Ona se sastoji od gomile osećaja. Najčešće su to napetost, smirenost, osećaj težine ili lakoće… I dok se trudimo da preskočimo granicu fizičkog izgleda, shvatamo da ne postoji naše "ja" s jedne strane i predstava o sebi s druge. To su sve delovi istog bića. Predstava o sebi je mozaik proživljenih i trenutnih emocija. U suštini, mi sebe ne vidimo onakvim kakvi jesmo, već onakvim kakvi smo voljeni. Zato nije čudno što ponekad i najlepše devojke jedva da imaju svest o svojoj lepoti.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com