Zasnovana na unutrašnjem opažanju, slika o sopstvenom izgledu je subjektivna, vara nas, i izvor je mnogih nesporazuma i patnji. Naše telo otkriva predstavu koju imamo o sebi; ono je živi mozaik onoga što smo doživeli, način da ispoljimo ličnost, iako često nastojimo da sebe prikrijemo. Najosetljivija tačka naše slike o sebi je lice. To je poseban deo našeg tela i bića, ono što ga čini jedinstvenim. Upravo ono najbolje izražava naše emocije, naše nesvesno, našu osobenost. Lice nas otkriva do te mere da se promene na njemu teže doživljavaju od promena na bilo kojem drugom delu tela.
Naše telo govori više nego što mi mislimo. Pokreti, mimika i boja glasa u stalnoj su komunikaciji s drugima. Ono što nas odaje mimo naše volje jeste podsvesna slika koju imamo o sebi i koja, iako potisnuta, diktira naše držanje i ponašanje. Držanje tela je sasvim drugačije kada pucamo od samopouzdanja, dok pogrbljena leđa, uvučen grudni koš, opuštene ruke, ili naglašena opuštenost odaju osećanje nemoći. A naše okruženje čita taj nemi kod našeg ponašanja i na osnovu njega formira sliku o nama, našim slabostima, strahovima, vitalnosti. Kada želimo da se bolje osećamo, povešćemo više računa o fizičkom izgledu, čak i pre nego o osećanjima. Međutim, treba raditi na doživljaju sebe, pre nego na ulepšavanju slike koju smo pripremili za okolinu.
Telo odaje nežnost, ponos ili odbijanje. Teško ćemo promenom fizičkog izgleda sakriti duboke rane koje u nekom obliku postoje u svakom od nas. Mane se mogu pretvoriti u vrline ako uspemo da preoblikujemo utisak koji odaje naša unutrašnjost. Volite svoje mane, to je ono čemu treba naučiti i decu, kako bismo se zavoleli onakvi kakvi jesmo. Najbitnije je da se podstiče sposobnost da se oseti ono što doživljavamo i da se to onda ispolji kroz naše držanje.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com