Da bismo malo ili nimalo pažnje pridavali onome što nam ljudi govore, moramo zaista biti velike face. Ponekad se mora decenijama raditi da bi se zaradilo to pravo. Ili ovde ipak ne govorimo o privilegiji nego o problemu koji imaju oni koji su u stanju da slušaju satima – da bi se posle toga ispostavilo da ništa nisu čuli. Ne zato što su nadmeni, nego zato što imaju problema sa slušanjem sagovornika. I oni se veoma lako prepoznaju: ljuljuškaju se u svojim stolicama, klate nogom, preturaju po svom mobilnom telefonu, gledaju kroz prozor, lagano piju kaficu i uopšte uzev odaju sve znake neslušanja.
Pre svega treba imati na umu da takve osobe niko ne voli. Retko se pozivaju u društvo, poslovnog ili privatnog tipa. Niko ne želi da plan leta padne u vodu zbog toga što je pilot pratio pogrešan plan leta. Da se to ne bi dogodilo, potrebno je slušati sagovornika, upijati reči koje dopiru do nas; to su sve informacije koje nam nekada u nekom trenutku mogu zatrebati. Možda se neslušanje katkad dogodi i kao posledica straha od toga da određenoj osobi ne budu rečene stvari koje ona ne želi da čuje, ali to je samo pod opcijom možda. Niko ne govori da istinu treba polirati, istina je ono što treba da predstavlja realno stanje stvari. Slušamo je, čujemo je, percipiramo, prosleđujemo dalje…
Malo taktičnosti nikome ne može da naškodi. Preterana iskrenost može zazvučati glupo i okrutno, poruke treba izreći tako da niko ne bude povređen. Onaj ko ne ume ili ko namerno ne sluša sagovornike zaslužuje da čuje istinu, ali zaslužuje i ljubaznost. Nije loše ono poređenje istine s čokoladom – u maloj meri ona je pravo zadovoljstvo, u velikoj meri može da bude opasna po zdravlje. Ljudi koji se bahato ophode prema sagovornicima čine da budemo ljuti i namrgođeni, da šaljemo loše vibracije. Umesto da sebi upropaštavamo dan, izborimo se protiv onih koji sebi daju oduška time što se prave da slušaju šta im se govori.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com