Prava je sreća ako ne spadate u onu grupu ljudi kojima, kada se nasmeju, može da se dogodi da pokažu, zakačene između dva zuba, ostatke onog groznog i ponižavajućeg povrća koje se zove spanać.
Takve neprijatnosti možete izbeći, ali ne tako što ćete brižljivije prati zube, već tako što jednostavno nećete jesti tu, po mom mišljenju, odurnu hranu.
Bezobličnost tog povrća užasno mi smeta. Uvek je bilo tako. Kada razmišljam o proteklom vremenu, o klinačkim danima, kada je sve bilo bolje, slađe, lepše, prisetim se da ipak i nije baš sve bilo tako, i to upravo zbog spanaća.
Koliko me sećanje služi, nikakvih briga nisam imao, osim što sam bio izuzetno mršav mališan. To znači da sam često slušao priče kako treba klopati što više, naročito spanać, da bih kad porastem, dobio mišiće, ovolike brkove i pravu satisfakciju da jednog dana budem vojnik.
Moram, nažalost, priznati da su mene već tada živo bolele uši i za mišiće i za brkove, a posebno za vojsku koja me možda neće hteti, jer ne ličim dovoljno na Popaja.
Srž problema bio je – zna se – spanać. Nije bilo situacije koja bi me naterala da ispraznim tanjir u kojem se nalazio zeleniš. Ni najsmešnija epizoda „Popaja“ koju bih gledao (on mi je nekako bio simpatičan, verovatno zbog toga što je jeo najodvratniju hranu na svetu i ipak bio toliko srećan kada bi se dočepao konzerve), ni pretnje mojih nesrećnih roditelja koji nisu znali šta više da rade sa mnom ne bi li me ubedili kako ta travuljina ima zdravih sastojaka, ni obećanja da će me devojke više voleti – ništa me nije moglo pokolebati. Uostalom, kome se jede spanać ako mu kao nagradu obećavaju štrkljastu Olivu, koja nosi broj cipela četrdeset i tri.
Tako je i dan-danas. Možda nešto i propuštam, verovaću vam na reč, ali spanać kao deo obroka – apsolutno ne dolazi u obzir.
Uostalom, Salvador Dali je takođe prezirao spanać kao povrće sa izuzetno niskim estetskim i moralnim vrednostima, pa mu to nije smetalo da bude genije.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com