U praistorijsko doba ljudi su bili prisiljeni da izlaze iz pećine u potrazi za hranom. Kako bi uspeli da prežive, mozak ih je požurivao da pojedu sve što se da ubiti ili ubrati. Da li su vodili računa o kilaži, stomacima, fizičkom izgledu uopšte? Verovatno nisu. Modna industrija nije postojala, a s druge strane, možda su imali i odlične fitnes programe poput bežanja od raspomamljenih dinosaurusa, što daje daleko veću motivaciju od današnjih fitnes tretmana. Hej, ako ne trčiš dovoljno brzo, neće te više ni biti! Praistorijski čovek je očito sebi mogao da dozvoli prežderavanje jer je bilo toliko surovih načina da se unete kalorije sagore – i to bukvalno.
Kako je to povezano i u kolikoj meri sa savremenim trenutkom i kartom u jednom pravcu do ogromnog stomaka? Kada smo u nekom restoranu s raznim đakonijama, mozak nam i dan-danas šalje signal da bi se moglo pojesti sve što nam padne pod ruku. Želudac je pun, ali ti mirisi dobre hrane uvek govore da bi moglo još nešto da se smaže. Dakle, da bismo postali mršavi, moramo pobediti četrdeset hiljada godina evolucijskog programiranja. I šta će nam mozak učiniti ako ga zamolimo da ide protiv sebe? Neće biti oduševljen, to je sigurno. Na primer, od muškaraca se nekako stalno očekuje da puno jedu. Od malih nogu se tako vaspitavaju – u veliki svet treba ući s velikim apetitom. Međutim, ako jedemo zbog toga što to drugi očekuju od nas, teško ćemo redukovati svoj način ishrane.
A kad smršamo i dovedemo se u red, naše bolje polovine odjednom imaju dve mogućnosti: da prihvate naš novi izgled i da se i same promene nabolje ili da sabotiraju našu promenu. U dosta slučajeva izbor će biti ova druga solucija, jer im kroz glavu podsvesno prolazi misao: "Ako on izgleda bolje, više će interesovati druge žene". Da li postoji način da se izbegne sukob? Naravno. Kompromis je, kao i uvek, najbolje rešenje. Ako ona insistira da idete zajedno na picu, što da ne, idite, ali podelite jednu umesto da svako od vas sam slisti celu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com