Sportsko penjanje je na ovim prostorima relativno nov, ali ne i nepoznat sport. U ovoj disciplini cilj nije osvojiti vrh planine, kao kod alpinizma, već "popeti" prethodno obezbeđen deo stene (smer), koji prvenstveno odlikuje težina pokreta, a ne visina stene. Tu težinu određuje njena konfiguracija (da li je stena vertikalna, previsna ili plafon), veličina hvatališta i gazišta (da li se hvataju veće pukotine i izbočine ili su to neravnine od tek nekoliko milimetara), kao i razmak između njih. Penjački trening je specifičan, jer se devedeset procenata sastoji upravo od penjanja i vežbi vezanih ili za stenu ili za posebne naprave za trening prstiju.
Specifičnost ove discipline je u tome što većina ljudi misli da su za penjanje potrebne snažne ruke. Međutim, već posle nekoliko treninga postaje jasno da uživanje u penjanju zahteva snažnu muskulaturu celog tela, dobru koordinaciju pokreta i psihičku stabilnost. Uspešno popet smer podrazumeva savladavanje uspona isključivo veštinom i snagom sopstvenog tela, dok oprema služi samo za zaštitu penjača prilikom pada. U ovom sportu zagrevanje je od izuzetne važnosti. Penjanje bez zagrevanja i istezanja može da dovede do povrede zglobova. Ono na čemu treba raditi jeste opšta pokretljivost, razmrdavanje zglobova koji će biti angažovani u aktivnosti prilikom penjanja. Jedna od važnih vežbi bi mogli da budu upravo zgibovi, koji se najčešće rade s rukama u širini ramena.
A u danima odmora oni koji su skloni sprtskom penjanju ne lenčare. Umesto toga, bave se sklekovima. Da bi se iz sklekova izvuklo najviše, preporučljivo je raditi ih tako da angažujete i prste i ručne zglobove. Na kraju krajeva, ako već želite da se oprobate u sportskom penjanju, pokretljivi prsti i zglobovi jesu ono što vam je od najveće važnosti.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com