Neki od nas su srećni kada im se događaju samo velike i važne stvari u životu. Neki su srećni zato što su zdravi, neki zato što su zaljubljeni, neki ležu u krevet srećni i bude se u istom takvom raspoloženju. A ima i onih koji su srećni zbog toga što veruju da sreća na svakom koraku ne postoji. U suštini, ma koji razlog bio u pitanju, reklo bi se da sreću osećamo onda kada neki aranžman u koji smo ušli ili u koji smo uložili veliki deo svoje energije počinje da donosi vidljive rezultate.
Sama činjenica da je neko srećan većem broju ljudi predstavlja kratkoročno prijatno uzbuđenje. Mahom su svi svesni toga da ono što tek sledi ne mora da podrazumeva dobre okolnosti i prijatne vesti. Jedan period u godini kada nam sve savršeno odgovara smeniće neki drugi. U okolnostima savremenog života, reklo bi se da je normalno očekivati najgore i da bi bilo šta bolje od toga došlo kao prijatno iznenađenje. A ako se stvar ipak odvije na očekivani najgori mogući način, nema razočaranosti, jer se to u početku i očekivalo. Samo, da li je to prava filozofija s kojom se treba kretati kroz život, ili ipak govorimo o nekoj vrsti prihvatanja filozofije „linija manjeg otpora“?
Nesigurnost u donošenju odluka danas se čini kao sasvim normalna stvar. Nesigurnost kad je reč o sreći podleže istim preispitivanjima. Svi smo svesni toga da se na nju ne možemo osloniti, iako uvek negde postoji nada da će stvari ipak malo više da se dogode zahvaljujući srećnim okolnostima, što ne znači da sve što radimo obavljamo manje efektivno – naprotiv. Ali to zrnce nadanja da će se nešto dogoditi i pomoći trudu koji ulažemo nešto je što svako od nas ima u većoj ili manjoj meri. Na kraju krajeva, kada je priča o sreći u pitanju, uvek se pre ili kasnije postavi pitanje ko tu dobija, a ko gubi.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com