Mi ne želimo samo da budemo srećni. Želimo da budemo srećni s dobrim razlogom. Da bismo to postigli, potrebna je pre svega rešenost da se promeni većina stvari u našem životu. Treba posedovati sposobnost da se nekim situacijama i ljudima, a i sebi, u krajnjem slučaju, pruži druga šansa. Biološki, socijalni i psihološki aspekti individue čine osnovu onoga što aktivira dugme za zadovoljstvo, a sve počiva na zamisli da ako verujemo da smo srećni, onda to zaista i jesmo. Svako kroji svoju sreću i kontroliše je, i ukoliko stvari posmatrate drugačije, trebalo bi da preuzmete odgovornost za to.
Ako se uzme u obzir to da bismo svi želeli da budemo srećni, onda dolazimo do toga da smo kao vrsta opsednuti idejom o sreći. Međutim, za populaciju koja je opsednuta idejom o sreći reklo bi se da nedovoljno radimo na tome da nam se sreća i događa. Neki od nas su spremni da čitav svoj život provedu u očajanju, ne znajući prave razloge za to. Naravno, nema garancije da će sve na kraju biti kako treba i kako smo zamislili. Ali to je valjda rizik koji bi trebalo preuzeti. Zašto? Zato što osećanje sreće čini da budemo kreativniji, usmereniji na posao koji obavljamo, zdraviji, čak i da živimo duže. Zato, umesto da čekamo da nam sreća dođe sama, treba da se prepustimo aktivnostima koje su svima omiljene – od vođenja ljubavi do sportova koji će nam pomeriti nivo adrenalina u organizmu.
Šta deluje, šta ne deluje, i zašto? Odgovor na ovo pitanje je individualan, uostalom, kao i samo poimanje sreće. Suština se uvek nekako svede na to da je najlošije za postizanje osećanja sreće ako se prepuštamo rđavim navikama i ako očajavamo što se sreća ne događa sama od sebe ničim izazvana. Svako traži neku svoju mantru koja će ga dovesti do željenog osećanja sreće. Važno je da se ona ostvari s dobrim razlogom.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com