Hiljadu puta smo od malih nogu bili upozoreni na izreku "tri puta meri – jednom seci", koja se prvenstveno odnosi na odluke koje ćemo doneti, ali isto tako i na način na koji ćemo saopštavati svoje misli. "Ne dozvoli da ti jezik bude brži od pameti", i to smo toliko puta čuli. Kako nam se onda događa da se povremeno nađemo u situaciji da mrzimo sami sebe zbog nečega što nam je tako nepromišljeno "izletelo" u najgorem mogućem trenutku? Kao kada izađete na piće s devojkom koja vam se sviđa, primetite da je vidno izgubila na kilaži, i umesto da joj kažete da dobro izgleda – čujete sebe kako izjavljujete: "Smršala si".
Ovakva situacija je nezgodna s više strana. Čak i ako ona jeste želela da se primeti promena njenog fizičkog izgleda, svakako nije želela da se to primeti na tako grub način. Dobar provod u ostatku večeri bi mogao da bude pokvaren, jer njoj neće biti prijatno što ste se izleteli, a vama neće biti prijatno jer ste znali da je trebalo odmerenije koristiti reči, a niste to uradili. I svaki put kada ne vodimo računa o načinu na koji se izražavamo, situacije nam mogu izgledati nepovoljnije nego što jesu. Možda tako i treba da bude ako ne shvatamo kolika je važnost načina na koji saopštavamo svoje misli. Naravno da tu nema tačnih uputstava kako i šta treba reći, ali reči ipak treba birati, i to tako da ne budu previše atipične u odnosu na vaš karakter.
Bilo bi lepo kad bismo imali mogućnost da sve predvidimo. Samo, to je nemoguće i veoma često se od nas zahteva da reagujemo u nekoliko sekundi, a onda, ako nismo opušteni, u skladu sa sobom i situacijom počnemo da "lupetamo". Što je najgore, u trenutku kada se to dešava, neki unutrašnji glas nam govori: "Prekini da lupetaš!" Međutim, kada ta radnja jednom počne da se dešava, teško ju je zaustaviti.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com