Reklo bi se da postoje tačno određene stvari koje žene žele od muškaraca, ali se isto tako može reći i da postoje neke specifičnosti koje mi želimo od njih. Isto tako, postoje i neke pojedinosti koje uopšte ne želimo u svom životu. Da li volimo da budu dobre domaćice, vrhunske ljubavnice, brižne majke, uspešne u poslu, doterane, vredne, namirisane, pametne, britkog uma (ali ne i jezika), duhovite, mazne ali snažne… Naravno da volimo! Generalizacije ne treba prečesto praviti, ali svako od nas želi da njegova izabranica ima nešto od navedenog – ako ne i sve.
Ne volimo žene koje ne vode računa o sebi. Dopadaju nam se one koje možda i ne izgledaju kao boginje, ali znaju da očuvaju svoju lepotu i da izgledaju dobro. Međutim, sama pojava bez stava ne znači mnogo. Nijedan muškarac ne voli sebičnu ženu, onu koja uvek želi više i koja nikada nije zadovoljna. Takva žena nije sposobna da uzvrati istom merom, niti osećanjima niti bilo čim drugim. Ruku na srce, većina nas izbegava i žene koje imaju skup ukus. Sponzorušama, tom fenomenu devedesetih, ponajpre treba zahvaliti zbog takve naše rezervisanosti. Pripadnici jačeg pola cene žene koje imaju samopoštovanje. Ne volimo slabe, koje prilikom donošenja svih odluka moraju da se konsultuju sa svojim muškarcem. Neka koja je jaka, odlučna, a u isto vreme ljubazna, bila bi idealna kombinacija za svakog muškarca.
Ono što uopšte ne volimo (a od čega pati dobar broj pripadnica slabijeg pola) jeste gunđanje. Dama koja je nezadovoljna celim svetom i koja se stalno žali ne bi li dokazala da je svi kinje nije izbor nijednog muškarca. Mi volimo žene s kojima lako komuniciramo na svim nivoima. Druželjubive dame i žene od poverenja, napred, ostale – stoj!
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com