Dobar deo ljudske populacije smatra da nije u potrazi za ljubavlju, već da je ljubav nešto što se uvek samo po sebi dogodi onda kada joj se najmanje nadamo. „Potraga“ za voljenom osobom nije svesna, nije ni planirana, a ono što nas vodi jesu osećaji. Niko od nas ne nosi spisak poželjnih karakteristika u džepu dok hoda gradom tražeći osobu koja ih zadovoljava. Kako onda u nekom trenutku uspemo da pronađemo ljubav? Kako privlačimo druge i kako nas privlače potencijalne voljene osobe?
U stvari, „hemija“ je veoma predvidljiva ako pogledamo potrebe koje se kriju duboko u nama, poput potrebe da budemo dominantni, potrebe za nekim ko će umeti da nas smiri ili potrebe da imamo nekoga koga ćemo moći da zaštitimo. Taj pomenuti spisak svi mi imamo, samo ga nosimo negde sakrivenog u sebi. Drugim rečima, radar u nama „skenira“ ljude i traži u njima specifične karakteristike. Mi toga nismo ni svesni, ali on lako prepoznaje naše emotivne potrebe i ono što naš instinkt traži. Jednom kada lociramo privlačnu osobu, ljubavni signali počinju da deluju. Izrazi lica, osmeh, poze, gestovi… Odjednom više ne možemo da se kontrolišemo. Neverbalna komunikacija odaje nas više nego reči.
Dakle, ako nas privuče neka osoba, osetimo hemiju između nas i od mozga dobijemo odobrenje da se to čini kao pametan izbor, možemo se potpuno prepustiti osećaju zaljubljenosti. Međutim, tek tada nastaje „veliki problem“, jer ljubav uglavnom počinje pre nego što neku osobu dobro upoznamo. Često ona nije ono za šta smo je smatrali. Privukli su nas izgled i maniri, a mogu proći meseci pre nego što upoznamo nečije misli, navike, stavove i vrednosti… Kao i uvek, ljubav je kombinacija mnogo faktora koji se pojavljuju jedan za drugim i nadopunjuju ličnim iskustvima, pa je jednostavno nemoguće objasniti je, koliko god se mi trudili.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com