Bez želje da se bavimo popularnim, najčešće pseudopsihološkim studijama, najlakše je reći da ne postoji univerzalan recept za razumevanje muško-ženskih odnosa. Kada bi bilo drugačije, to jest kada bi taj recept postojao, ne bi bilo kraja svetskoj monotoniji. Ne bi bilo velike umetnosti. Svi veliki mitovi postali bi besmisleni. Podsmevali bismo se Romeu, zbijali šale na račun Vertera. Zaboga, kako nisu znali? Kako nisu shvatili na vreme? Zašto su svi današnji slatkorečivi psiholozi koji nas ohrabruju tapšanjem po ramenu toliko zakasnili? Gomila gluposti. Sve odgovore možemo da crpimo samo iz ličnog iskustva.
Da nije tako, polovi bi prestali da razmišljaju jedni o drugima. Ovako uvek tražimo neko skriveno značenje. I uvek imamo gomilu pitanja. O čemu one toliko dugo razgovaraju s prijateljicom? Kako je moguće da se satima presvlači? A zapravo je mnogo važnije pitanje šta bi se dogodilo kada bismo saznali sve ono što nas kopka i kada bismo na taj način razrešili sve svoje dileme? Igra s otvorenim kartama pretpostavka je fer odnosa; najstabilniji i jedini pravi osnov za bilo kakvu nadogradnju. Međutim, koliko rizikujemo ukoliko se potpuno razotkrijemo? Ukoliko osobi koja nam se dopada pružimo mogućnost da u svakom trenutku zna šta zaista osećamo? Žene umeju da povuku crtu u pravom trenutku. Određena doza enigmatičnosti podgreva mušku znatiželju. Održava neophodnu vatru koja sprečava da stvari skliznu u nepodnošljivu rutinu. Jednom rečju, sprečavaju se gubici. Najtrajniji su oni odnosi u kojima smo sačuvali potencijal da iznenadimo jedno drugo.
Istina, žene ne komentarišu utakmice, baš ih briga za Ronaldinja, i ne piju pivo (bar ne u velikim količinama) i nisu bezobrazne na muški način… Doduše, u ovo poslednje možda i ne bi trebalo potpuno i slepo verovati.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com