Nekada veoma popularna reklama: "Štediša sam, crtam, pišem", u današnjim tranzicionim uslovima ima specifičnu refleksiju. Jedno od najčešće postavljanih pitanja kada je reč o štednji glasi: zašto štedeti? Bolje reći, zašto bismo novac koji smo zaradili teškom mukom ostavili u nekoj zgradi punoj nepoznatih ljudi obučenih u elegantna odela? Zar nije sigurnije u dobroj, staroj slamarici? Odgovor na ovo pitanje zavisi od jednog drugog pitanja i odgovora koji ćete na njega dati: šta želite od života? Da li novac čuvate po starom dobrom pesimističkom receptu – za crne dane, ili o budućnosti razmišljate kao o nečemu u čemu i sami učestvujete?
Osnovna ideja novca koji se čuva u bankama jeste to da novac koji je tamo pohranjen vremenom počinje da raste. Drugo, u poređenju s kamarenjem novca u toplini doma rizik je neuporedivo manji. U čemu je štos? Delatnosti poput onih koje obavljaju savremene banke postoje još od vremena drevnog Vavilona. Dakle, ako štedimo, ulažemo novac i dodatno zarađujemo. S druge strane, činjenica je i da redovno izdvajanje novca, čak i manjih iznosa, može da nam olakša pokrivanje nepredviđenih izdataka, da nam omogući kupovinu željenih stvari ili da spreči da upadnemo u dugove. Razlog zbog kojeg smo nepoverljivi prema bankama kao institucijama vrlo je jednostavan.
Svi se uglavnom sećamo, iako nerado, ekonomske krize koja je vladala u Srbiji devedesetih godina. Iako je kriza preblaga reč za pomahnitalu inflaciju, u opštem ludilu pojavile su se i "mesije" nalik onima koje su protutnjale nekim evropskim državama. Tom prilikom su se nudile kamate zahvaljujući kojima se moglo zaraditi abnormalno mnogo novca za samo nekoliko meseci, a kako su prošli oni koji su u to poverovali, nažalost, dobro je poznato. S današnje distance oko sebe vidimo finansijske institucije koje su dobro organizovane i striktno kontrolisane. Da li nam to uliva poverenje ili ne i da li će novac na čuvanje biti poveren njima ili kućnoj slamarici odluka je koja ostaje na svakom od nas.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com