Kada se kaže stil, ne misli se samo na način nečijeg oblačenja. To je zamka u koju se često upada. Stil je nešto što se tiče načina na koji živimo, stil je nešto što se tiče načina komunikacije s drugima, stil je nešto na čemu se radi i nešto što treba pažljivo osmisliti. Stil komunikacije može biti otvoren i zatvoren, a razlika je u rigidnosti rečenica i u fleksibilnosti koja se pokazuje. Većina nas više voli da razgovara s osobama koje otvoreno komuniciraju, dok zatvoren stil verbalizacije ukazuje na finalnost odluke i ostavlja malo mesta za diskusije. Otvorena komunikacija je nešto što unapređuje zdrav odnos i ohrabruje druge da sagledaju stvari s više aspekata. To i jeste ono čemu treba težiti.
Činjenica je da stavove uvek treba formulisati kao mišljenje, a ne kao naređenja. Upotreba reč "ja" na početku rečenice ne mora da znači da ste jedan od mnogih egomanijaka. U krajnjoj liniji, nije bitno kako počinjete rečenicu, nego šta njome kažete. Korišćenjem "ja" na početku rečenice naglašavate da je to vaš stav. Da li će to ohrabriti sagovornika da iznese svoj sud? Možda i neće, ali to i ne treba preterano da vas brine. Pitanje stila manifestuje se na veoma mnogo nivoa kada je komunikacija u pitanju. Umesto preuveličanih izjava kao što su "nikada", "uvek" ili "svako", uvek je bolje opredeliti se za njihove ublažene varijante: "skoro nikad", "često" ili "većina". To su olakšavajuće okolnosti koje ohrabruju diskusiju i koje iz dijaloga odstranjuju nepotrebnu dramatičnost.
Ako lošim izborom reči promenimo smisao onoga što smo želeli da kažemo ili prenesemo drugoj strani, logično je da ćemo izazvati drugačiju emociju od one koju smo želeli da postignemo. Zbog toga je dobro ne donositi nikakve pretpostavke (na kraju krajeva, ništa se ne podrazumeva) i pažljivo oslisliti svoj stil komuniciranja s ostatkom sveta.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com