Šumana su proganjali stočići koji se okreću, Šopena bi senka muve dovodila do besa, a Van Gog je u naponu prvog stvaralaštva odsekao sebi uvo i poslao ga svojoj ženi. To da genija nema bez primese ludila tvrdio je još Aristotel, međutim, danas se odnos između genijalnosti i ludila drugačije tumači. Između ove dve kategorije više ne može stajati znak jednakosti, jer se čak i kod stvaralaca koji su bili ozbiljno duševno oboleli mogu primetiti periodi slabijeg umetničkog kvaliteta.
Strindberg je bolovao od šizofrenije, međutim, u vreme kada se bolest najviše ispoljavala, ili nije pisao ništa ili su neka njegova dela iz takvog perioda imala manju umetničku vrednost. Slična situacija bila je i sa Savom Šumanovićem, koji je bolovao od iste bolesti, pa se danas smatra da su slike nastale u akutnom stanju bolesti daleko slabije od onih koje je uradio u boljem zdravstvenom stanju.
Prema jednoj teoriji, na svet prirodno dolazi najveći broj ljudi koji su prosečno inteligentni, dok genijalnih ima samo tri do pet odsto.
Nasuprot genijalnima, nalaze se mentalno inferiorni sa intelektualnim potencijalom koji im ne omogućava da savladaju prosečne zadatke. Nekada se, dakle, govorilo da su genijalac i lud braća rođena, ali samo zato što i jedan i drugi u socijalnoj sredini trpe ogroman pritisak pošto se razlikuju od drugih. Većina, koja to ne dozvoljava, pokušava da ih ignoriše. Najlakše je nekoga otpisati kao osobenjaka.
Nije retka situacija da neki umetnik sasvim prestane sa stvaranjem pošto hronično oboli od psihoze, dok neki drugi čovek, koji nikada ranije nije stvarao, u toku duševne bolesti počne odjednom da slika i piše. To bi moglo imati opravdanje u činjenici da su neurotični ljudi, neraspoloženi, uplašeni i anksiozno-depresivni dodatno motivisani za stvaranje. Međutim, i ovde se misli isključivo na talentovane, jer u nastojanju da kompenzuju neki nedostatak daroviti ljudi često dostižu nivo izuzetnosti.
Genijalnost se, dakle, može smatrati krajnjim rizikom i krajnjom opasnošću, ali bilo bi pogrešno reći da genijalnost utiče na ludilo ili obrnuto. Da li je, na kraju krajeva, bitnije to što je Niče pisao „Zaratustru“ već pomračenog uma ili ono što „Zaratustra“ govori? Kada se nađemo pred neponovljivom kreacijom u bilo kom njenom obliku, ne razmišljamo da li je ona nastala kao posledica prednosti ili nedostatka onog čijih je to ruku delo. Lični život ne objašnjava veličinu nečijeg stvaralaštva, potrebno je samo uživati u lepom.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com