Tetoviranje – da ili ne? Tamo gde ne predstavlja izvor tradicionalnog, tetovaža je bila privilegija mornara, vojnika, žestokih momaka, bivših robijaša, kamiondžija i ostalih profesija koje su povezane sa snagom i opasnošću. Da se zaključiti da se kod nas većina tetovaža pravi u tinejdžerskom dobu ili u vojsci. Poznato je da je nemali broj regruta prekraćivao vreme na straži umačući iglu u mastilo i bockajući kožu s unutrašnje strane podlaktice da zauvek ostane – JNA 1977, na primer, a tu i tamo dodavane su još neke aplikacije.
Pored imena milih i dragih ili značajnih datuma, motivi koji se najčešće tetoviraju mogu da budu i opasni – mrtvačke glave, neko hladno oružje, škorpije, zatim likovi iz stripova, a mogu da budu i sentimentalnije prirode – u vidu srca probodenih strelom ili imenom neke važne ženske osobe i slično.
U suštini, može se reći da tetoviranje predstavlja jedan oblik egzibicionizma, želje za isticanjem, a ponekad i želju da se pošalje poruka nekoj osobi ili okolini. Uostalom, to potkrepljuje činjenica da se najveći broj tetovaža napravi u mladosti.
Ipak, za mušku populaciju svakako su najzanimljivije „nevidljive tetovaže“. Šta li je to? Radi se o crtežima koje na svoje telo stavljaju žene. Da li zbog straha od reakcija okoline ili zbog želje da u potpunosti potvrde tezu kako žena mora da ima neku tajnu, žene se odlučuju na tetoviranje malih simbola koji im nešto znače, a mesta na kojima se crteži oslikavaju najčešće su intimnije prirode, te se mogu videti tek ukoliko dođe do izuzetno bliskog kontakta sa tetoviranom damom.
Tetoviranje sve manje predstavlja znak pobune ili pripadništva nekoj grupi. Drugim rečima, tetovaža danas postaje samo tetovaža. Danas je sasvim svejedno na čijoj je ruci istetovirana mrtvačka glava – na mišici žestokog momka koji je svakog trenutka spreman da se potuče ili na ruci običnog ćate koji se plaši svog šefa. Poruke više nema – tetoviranje je pomodarstvo.
Čitav svet zahvaćen je manijom ocrtavanja različitih motiva na različitim delovima tela; sada čak postoji i naziv body art, kojim se objašnjava da tetoviranje može da ima i svoju umetničku stranu. Izgubljen je šmek zabranjenog voća, otpadništva i buntovničkog duha. Tetovaža je postala obična slika na koži. Ili je to oduvek i bila?
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com