„Jesi li čuo?“ „Zakuni se da nikome nećeš reći.“ Ovim dvema rečenicama obavezno počinje svakodnevna doza uživanja u traču.
Budimo iskreni. U čemu je svrha da znate najškakljiviju tajnu – ko koga sa kime vara, ko kome nabija rogove i ko sa kime i kako orgija – ako je ne možete još toplu servirati prijateljima. Čuvati u sebi trač – težak je to rizik. Već se dešavalo da čovek jednostavno pukne zbog onoga što je u njemu.
Bilo kako bilo, etika je trača da onaj koji ga prenosi prvo zakune slušaoca na zavet ćutanja, a tek onda iznosi celu priču.
Obično je bolje izbeći zaklinjanje u nešto konkretno ili u određenog člana porodice, osim ako baš nećete da mu baksuzirate. Neka to bude maglovito i neodređeno. Recimo, dobro će poslužiti: „Ma daaj!“, „Pa znaš ti mene“, a bezopasno je i: „Nikom živom.“
I onda krene priča. Taj i taj, uspešan arhitekta, pokušao je autom da zgazi tog i tog, ljubavnika svoje žene; „ona je bila naša školska drugarica, sećaš se da je još tada bila lakog morala…“
Sa najvećim guštom upijaju se svi detalji. Cerekate se, ne možete da verujete čega sve ima u jednom gradu, a na susednom ćošku stoje dve osobe i site vas izogovaraše, a vi nemate pojma.
Da mi neko nije ispričao, ne bih poverovao.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com