Ako su reči naše najjače oružje, onda je dobro ukoliko ih u određenim situacijama iskoristimo ne da bismo nešto rekli drugima nego da se rečito obratimo sami sebi, posebno ako osećamo da je došlo vreme za velike odluke. Veličina odluka, naravno, nije univerzalna, i svako ih meri prema nekim svojim aršinima. Ono što se nama čini kao ogromno nekome drugom ne predstavlja ni najmanji problem. Ali, to ne treba ni da nas se tiče. Svakome je sopstveni problem najveći, svakome je sopstvena odluka problematična u onoj meri koju sam sebi određuje. Važno je da u tom obraćanju sebi ne propustimo momenat koji je najbolje označiti kao "preloman".
Koliko mnogo stvari zavisi isključivo od nas a da mi toga nismo ni svesni? A često zbog tog nesagledavanja realnog stanja stvari propuštamo prilike da odgovorno delujemo. Kada bismo češće savetovali sebe onako kao što umemo da savetujemo druge, gde bi nam bio kraj! Plivali bismo životnim vodama bolje nego iko, samo bismo krenuli, brzaci nas uopšte ne bi plašili. Međutim, češće se dešava da sebe opisujemo kao konstruktivne ljude kojima više leži rešavanje nekih konstruktivnih problema, kao ljude koji vole da promisle pre nego što nešto definitivno odluče i slično. Kad se stvar tako racionalizuje, ima li uopšte velikih odluka? Ako ih analiziramo i seciramo na detalje, nisu li to onda sve neke male odluke koje mi nazivamo velikim jer nam menjaju neki segment života?
A mora se priznati da među nama živi i dobar deo onih kojima je najveća životna odluka upravo ta da apsolutno ništa u svom životu ne menjaju. Što da se menja posao kad, evo već sto godina, ne radim ništa? Što da prilazim nekome kad je bolje da taj neko priđe meni? Što da menjam bilo šta u svom životu samo zato da bi neko pisao o tome kako sam sposoban da napravim veliku promenu?
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com