Nikada se ne vozim gradskim autobusom. Kada kažem nikada, onda postoji i dobar razlog zbog čega je to tako.
Tog kobnog ponedeljka, jasno se sećam da je radna nedelja tek počinjala, boreći se noktima i zubima uspeo sam da nađem mesto u autobusu. Čim je autobus krenuo, neki deda poče naglas izlagati svoje mišljenje o mojoj ličnosti – kako je to propast i sramota da mlad i zdrav čovek poput mene sedi, dok nemoćni stariji ljudi kao što je on moraju stajati.
Pošto je meni mesto na kojem sam sedeo sasvim odgovaralo, ostao sam mrtav hladan, glumeći stranca koji ne razume jezik kojim se starac služi.
On je i dalje zanovetao – o današnjoj mladeži uopšte, a o meni posebno, pa je sve prisutne okrenuo protiv mene tako da je ceo autobus zabrujao kao kada u košnici počne izbor za novu kraljicu.
No, držim se ja svog mesta i tačka; bilo mi je sasvim lepo, kao što sam možda već spomenuo.
Odjednom, starac me zgrabi za okovratnik, podigne na noge i sedne na moje mesto na opšte odobravanje svih prisutnih. E, mislim se ja, sada ćeš dobiti lekciju koju nećeš lako zaboraviti.
Otvorim usta kao da bih nešto rekao, savijem se napola i počnem nabadati prema izlaznim vratima, vukući nogu za sobom kao da mi je za nju vezana tona kamenja. U autobusu grobna tišina. Onda se začuje šapat: „Ah, pa dečko hramlje, pogledaj kako hoda, a ona matora drtina otima mu mesto. Pa to je toliko bestidno da gore ne može biti!“
Tu se pola autobusa okrene protiv dede, hoće živog da ga pojede, a druga polovina skače na noge – nudi mi svoje mesto.
Ja kao pravi mučenik stegnem zube, dostojanstveno odbijem sve ponude i na sledećoj stanici izađem iz autobusa. Dok se udaljavaju, vidim masu koja skače na dedu i njega samog – brani se mašući rukama.
Tog trenutka odlučio sam da upišem i da iz prvog pokušaja položim vožnju. Tako i bude. Moja poslednja vožnja autobusom zaslužna je za to što ću pre peške poći na Mars nego autobusom do grada.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com