Sećate se da ste nekada imali vremena da pročitate dve knjige za dve nedelje, da pogledate gomilu filmova ili pozorišnih predstava, da se družite bez smetnji s prijateljima (i bez gledanja u rokovnike); vremena kada ste mogli da spavate koliko vam se spava i vremena kada ste mogli da uživate u svemu onome što vas čini srećnim; vremena koje bi se najbolje moglo opisati kao vreme za opuštanje, to jest vremena koje većina nas više nema ne samo u onoj meri u kojoj smo navikli da ga imamo – nego uopšte.
U suštini, nije problem u tome što je slobodnog vremena ostalo malo. Čini se da je mnogo veći problem to što smo se olako privikli na to da budemo mučeni nepredvidivim hodom savremenih životnih okolnosti, onih koje su malo direktne pa onda malo retrogradne. Ubedili smo sebe da to nije loše, da tako mora, da je to jedini način da se stvari postave na svoje mesto.
Snaga našeg ubeđivanja bila je očito baš jaka jer smo uspeli da učinimo nemoguće, a neki od nas i više od toga – pretvorili su se u uredno kodirane mašine za obavljanje svakodnevnog života. Karijera se povezuje s kreativnošću, sistem vrednosti zasnovan je na količini mesečne zarade i bankovnim računima, razgovori se obavljaju onda kada se zna da imaju svoj cilj, a oni koji bi trebalo da se događaju iz uobičajene ljudskosti ostaju na nivou praznih obećanja. "Čućemo se!" Onog trenutka kada se izgovori ta rečenica, nemoguće je izbeći utisak da od tog razgovora ništa neće biti. Do prvog sledećeg razgovora koji će se posle početne neprijatnosti opet završiti sa: "Čućemo se", s tim što tog drugog puta obe osobe znaju da su izrekle laž na koju smo se svi mi nekako navikli.
Da li je ovakva situacija putokaz za ono gde smo se uputili? Da li vreme za opuštanje predstavlja samo ono doba kada jednostavno moramo da odspavamo jer nam biološki zakon nalaže da to tako bude? Jesmo li zaboravili kako izgledaju česti susreti s porodicom i prijatni momenti provedeni u velikom društvu?
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com