Nije loše ako s vremena na vreme zastanemo i pretvorimo se u osobu koja je sklona razmišljanju o prošlosti, o onome što se dogodilo, o tome da li smo zadovoljni sobom, o svim onim stvarima koje smo mogli da uradimo ili koje smo uradili. To ne znači da se kažnjavamo podsećanjima na prošlost (jer su pojedine stvari uvek mogle da se urade na neki drugi način), to samo znači da je s vremena na vreme dobro zastati i promisliti o svemu što nam se u životu događa. To je znak da smo principijelne osobe kojima vlada strpljenje i poznavanje sopstvene naravi. I to uopšte nije jednostavno postići.
Uzrok takvog ponašanja jeste naša želja da sve i svakoga postavimo tamo gde mu je mesto, i to bez neke veće potrebe za ljutitim reakcijama – naprotiv. Posedovanje velikog razumevanja za one koji nam se u nekom trenutku zamere veliki je plus. To je onaj deo samarićanske duše koji svi mi u nekoj meri posedujemo, zbog koga se ponekad činimo pomalo letargičnim i zbog čega ponekad propuštamo pojedine šanse. Ali to ne znači da ćemo se u potpunosti zaustaviti. I pored povremenog zastoja ipak moramo da vodimo računa o potezima koje povlačimo, uvek pokušavamo da idemo u korak s vremenom u kom živimo. Ne preterano ispred njega i nipošto preterano iza njega, samo u skladu s onim što naša svakodnevica jeste.
Vremena za sve ima, to najbolje znaju oni koji su spori, ali dostižni, i u to se uvere svi oni koji se u nekom trenutku nađu u poziciji pobednika, čak i moralnih. Zbog toga se ne treba stideti i sakrivati osećanja ni u ljubavi ni na poslu, niti bilo gde drugde. Važno je imati svest o tome da su emocije nešto najdragocenije, da je diskrecija zlata vredna, da se dubokim samoanalizama treba prepuštati, ali ne previše, kako mogući propusti ne bi doveli do toga da predugo ostanemo na istom mestu.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com