Svako od nas svestan je činjenice da nikakv uspeh ne može da se dogodi ukoliko u dovoljnoj meri ne ulažemo sami u sebe. Ako nameravamo da započnemo novi posao, naravno da treba imati početni kapital, stručnost i iskustvo, ali je isto tako potrebno imati osobe s kojima smo izuzetno bliski i za koje znamo da možemo na njih da se oslonimo. Nekada su to članovi porodice, nekada prijatelji iz detinjstva, nekada dugogodišnji saradnici. Svima im je zajedničko to što nas s njima spaja bezgranično poverenje. Da bi se radilo na sebi, pre svega treba da se bude iskren prema sebi. Potreba da kao noj stavimo glavu u pesak nikome nije strana, ali isto tako svi dobro znaju da takav postupak ne donosi ništa dobro.
Rad na sebi podrazumeva i umeće podnošenja kritike, i one koja je usputna, i one koja je zlonamerna, i one koja je konstruktivna. Prihvatanje kritike znači i umeće suočavanja s problemom ili s većim brojem problema. Neprihvatanje tog suočavanja vodi samo u jednom pravcu – ka osećanju nemoći i razočaranja. Spremnost na to da su sva iznenađenja moguća takođe je jedan od rezultata vremena koje provodimo ulažući u sebe. Prijatna ili neprijatna, iznenađenja ne treba da budu nešto što može da ugrozi normalan način funkcionisanja. Umesto da budemo neraspoloženi zbog eventualnog neuspeha, ispit zrelosti pred nas stavlja jedno drugo osećanje kom se treba prepustiti – na poraze treba gledati filozofski i treba ih stoički podnositi.
Vreme koje smo posvetili sebi uči nas i da ne budemo previše zahtevni i da ne pokušavamo po svaku cenu da nametnemo svoje mišljenje. Postoji vreme za dokazivanje i vreme kada treba da se povučemo, vreme kojim vlada zatišje i vreme kojim vlada bura; vreme u kojem neka pitanja ne mogu da se reše preko noći i vreme kada odmah znamo šta treba da radimo.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com