Spadam u ljude koji ne vole da se zabavljaju. Mislim, volim da odlazim na zabavna mesta, ali da se tamo zabavljam? Nikako. Uvek postoje stvari koje mi na zabavnom mestu budu preče od same zabave.
Odem tako u neki klub, fini, naravno, u kojem se svi ponašaju, kako drugačije nego fino, i u toj finoći svi se pomalo kao dosađuju i čekaju da se nešto dogodi, ali im je kao ipak svejedno.
Malo posmatram devojke koje se tuda muvaju – kratke suknje i duboki dekoltei, šetaju se kao da su baš one lično izmislile grudi, a onda primetim atrakciju za to veče.
Izvesna devojka u mojoj neposrednoj blizini neprestano drži svog momka za ruku, a gleda oko sebe na sve strane da slučajno nešto ne propusti. Odjednom vrisne: – Jao, eno ga P. P. – i to zaista bude taj neki poznati P. P. Ipak, ne bude mi jasno kakve to sad ima veze, mislim, kad već drži svog čoveka za ruku, treba da je bude baš briga što je stigao neki popularni pozer. Posle nekog vremena, ona opet oduševljeno vrisne.
– Eno ga i M. M. – pa zatim – jao, je li ono B. B. – i zaista, bio je B. B. Pa šta onda? A neprestano drži ruku svog mladića, ne pušta ga.
Na kraju sam stekao utisak da ona ne drži ruku na čoveku, nego na nekoj pepeljari punoj opušaka ili na dopola popijenoj čaši, a pridržavani momak se nekako smanjuje, sve više i više, jadnik, i uskoro ga je trebalo tražiti ispod pepeljare ili tanjirića sa bademima – toliko se nesrećnik bio smanjio – dok su te čuvene face profuravale preko podijuma za igru.
Nastavih da razmišljam sa izvesnim uzbuđenjem kako nikada ne bih bio sa devojkom koja me drži za ruku, a zija u neke face bog te pita odakle s takvim primetnim oduševljenjem. Najzad, ljubav je ljubav, šala je šala, ali je uvek tišina kad zlatna ribica umire…
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com