Duboko u svakom od nas čuči osoba koja svaku igru u životu igra samo radi pobede; onaj deo nas koji mora, po svaku cenu, da se nadmeće i, naravno, da pobedi. Međutim, većina ljudi se, umesto za takmičenje s drugima, opredeljuje za takmičenje sa samim sobom. U skladu s okolnostima u kojima živimo ni taj trening živaca ne može da se uzme za zlo. Vrhunski atletičari se ne usredsređuju samo na borbu s drugim takmičarima već se trude da dostignu i najbolje lične rezultate. Neka to bude i vaš moto u životu. Ukoliko se oslobodite potrebe da kontrolišete svaku situaciju i umesto toga se fokusirate samo na svoju ulogu, oslobodićete se stresa i anksioznosti. Uostalom, oni i potiču od potrebe da se u svemu bude najbolji.
Naravno, i pored tog dobrog osećaja vođenja životne igre, treba znati i zastati i uživati u životu. To ne znači da nemate dovoljno razvijen takmičarski duh, nego da znate da takmičarski duh nije primarna osobina. Poređenje i takmičenje s drugima može da stimuliše na bolje rezultate u životu i donese veći stepen samopouzdanja, ali uvek treba biti dovoljno mudar da bi se procenilo šta je najvažnije u životu. Jedna od bitnijih stvari moglo bi da bude i to da znate kada treba nastupiti kao solo igrač i uspešno odraditi svoju deonicu, kada se treba uklopiti u uspešan tim koji daje dobre rezultate, a kada se treba skloniti u stranu. Sposobnost da se određena situacija na vreme proceni najpre će dovesti do postizanja uspeha na svakom planu.
A jedna pobeda je, kao što dobro znate, samo polovina bitke. Način na koji se do nje dolazi uvek je daleko važniji. A da biste otkrili da li prečesto težite pobedi, najbolje je da oslušnete reakcije onih koji vas najbolje poznaju. Oni će vam najpreciznije reći kako vas vide i da li se vaša slika u njihovim očima pokvarila ili poboljšala usled ukusa pobede koji osećate u ustima.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com