Kolotečina ume da se pretvori u opasnu boljku. Svaki dan postaje isti, ustaljene akcije ponavljaju se jedna za drugom, nema kreativnosti na poslu, nema pokretača u ljubavi, svakodnevica ume u potpunosti da otupi sva naša čula, da nas pretvori u ljude koji očajnički vape za promenama i avanturama. Međutim, svima nam je jasno da od pukog priželjkivanja nema nikakve vajde. Da bi do promene došlo, potrebno je da je neko (na primer – vi) sprovede u delo. Da bi se dogodila avantura, potrebno je da postanemo deo nje umesto da idući linijom manjeg otpora odemo do kluba i iznajmimo neki od filmova iz serijala o Indijani Džounsu.
Kada se dogodi kolotečina, jedna stvar je sigurna – odatle nije lako pobeći, posebno ako ste osoba koja nije sklona tome da menja mišljenje, već voli da odugovlači i da se koleba. Ako su ovo neke od vaših osnovnih osobina, onda je mogućnost izazivanja promene gotovo minimalna. A što se tiče avanture, ona ne može da se dogodi osobama koje nemaju smisla za nju. Tako to ide. Ono u čemu se obično greši jeste tvrdnja da se pravljenje promene izbegava zato što to automatski znači povećanu količinu stresa. To jeste tačno, ali samo delimično. Pasivizirane situacije u kojima tinja tiho nezadovoljstvo zapravo mogu da budu daleko ozbiljniji uzročnici stresa. Upuštanje u avanturu može da bude opasno, ali je bolje i povisiti nivo svog adrenalina splavareći Tarom nego uhvatiti sebe kako davite nekog kolegu u kancelariji.
Pogrešno je uporno insistirati na tome da je ono što trenutno živimo stvarnost koja ne treba da se menja. Umesto da se oslonimo na tvrdnju da je to ono što imamo i da baš to treba čuvati po svaku cenu, ponekad ne bi bilo loše pozitivno odgovoriti na neke ponude koje su se našle pred nama.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com