Zašto pripadnice lepšeg pola voze kola do poslednje kapi benzina, a nekada i koji metar dalje? Nije uvek tako (da im nestane benzina), samo što retko kad nije. Onda autić duboko uzdahne, kašljucne jednom-dvaput kao da pokušava da napuni svoja mala pluća vazduhom i – stane.
Zašto prethodno ne napune rezervoar? To je pitanje na koje će valjda jednom odgovoriti istoričari.
Tu zatim smetaju i ostale iritirajuće posledice takve situacije. Najčešće se, kad auto stane, na suvozačevom sedištu nađete upravo vi, a onda: „Mmm, mislim da sam opet ostala bez benzina“; posle toga sledi već klasično ulje na platnu – „Čovek sa kanistrom“.
Druga opasna stvar je spuštanje ručne kočnice. Žene su zaboravne, a to na neki način smeta pokretačkoj snazi auta. On se propinje i trudi, onda se sve zadimi, a kada se zabrinete gde je ona, popnete se na krov i samo pogledate ima li neke dimčine, a gde ima dima – tu ima i guma.
U porodičnom okruženju autora teksta taj problem rešava se tako što dama pozove kućnog majstora i kaže mu: „Jao, izvinite, ja sam se zaglavila…“, na šta on, obavljajući to rutinski, poruči: „Samo vi spustite ručnu!“
Pri tom i ručna i rezervoar, ta dva zla „r“ koja ih progone, imaju svoje crvene lampice na kontrolnoj tabli iza volana. Njima one najčešće ništa ne znače. Žmiga i žmiga, ide joj na živce, kaže. Pošto su oba svetla najčešće alarmantno crvene boje, to već stvara pravu zbrku. Ona ima samo jedan par očiju, do đavola!
Što bi se, međutim, ona sekirala? Vlasnica je originalnog „Čoveka sa kanistrom“.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com