Znate kako kućni poslovi umeju teško da padnu ženama, a onda im je potrebna neka druga žena koja će obavljati sve ono što njima inače teško pada.
Majka moje devojke jedno vreme se hvalila kako sve voli sama da radi, no njena era nije dugo potrajala. Zatim se cele jedne nedelje raspitivala ima li gde neka pouzdana žena koja bi mogla biti od koristi. U potrazi joj je zdušno pomagala moja majka i na kraju je stigla Suzana.
Suzana je odmah pobrala opšte simpatije. Koliko sam čuo, postala je takoreći član porodice, što znači da su se ukućani mogli sa njom i svađati, što opet automatski ne znači da su bili nezadovoljni njenim radom. Jedne večeri devojka mi je u poverenju ispričala sledeću stvar. Njena majka joj je tog dana uzrujano saopštila kako joj je Suzana uzela jedan par najlonki iz fioke. „Jer, nigde ih nema.“ Nisam tu video neki veći problem, otpustiće je sledećeg puta kada se budu videle i – kraj priče. Međutim, moja muška logika nije bila u pravu.
„Taman posla da je otpustimo, pa da onda mama sprema kuću, ili ja“, kaže moja draga. „Suzana je dobra žena, čista, pristojna i pouzdana, nećemo je otpustiti zato što kraducka. Upozorićemo je. Napisaćemo joj poruku.“ Kako su samo taktične ove žene, pomislim. „Shvataš? Ona će pročitati poruku, videće da smo je provalili, a onda ćemo se svi zajedno praviti kao da ništa nije bilo. Spasen obraz, razumeš? Naravno, vratiće čarape.“
Lukavo ili ne, rezultat je bio sledeći. Poruka: „Ne kradi čarape! Mi znamo sve! Okani se loših navika!“ – nije urodila plodom.
Tačnije, jeste, ali na jedan poseban način. Posle prve poruke, stigla je druga, koju je ovog puta napisala Suzana. „Poštovana gospođo i gospođice, ako mislite da su meni potrebne vaše čarape, možete to sebi da izbijete iz glave. Bolje ih pažljivo prebrojte! Suzana.“
Pokazalo se da je zaista došlo do greške, jer prilikom prebrojavanja čarapa nisu bile uračunate one koje su tog trenutka bile u upotrebi. Strašna griža savesti spopala je moju dragu i njenu gospođu majku. Odlučile su da se izvine pismeno, stavljajući poruku u Suzaninu torbu. „Draga Suzana, strašno nam je žao. Oprosti!“ Odgovor je stigao ekspresnom brzinom u komodu sa čarapama. „U redu. Nije važno. Samo mi sad nemojte preturati po torbi. Suzana.“
Tako se mirnom korespondencijom okončao nepostojeći sukob. Tako mudro, tako pažljivo, tako… ženski.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com