Ma koliko nam se činilo da je čitav život jedna velika zabava i da nikada nećemo odrasti i sazreti, postoje neke stvari koje se tiču odrastanja i koje nas odraslim i čine koje moramo što pre prihvatiti da bismo ostatak "zrelog" života što bolje proživeli. Ima ona šala na naš račun koja kaže da muškarac izađe iz puberteta šest meseci nakon smrti. A to možda i ne treba shvatati kao duhovitost, već kao opravdanje za sve detinjasto što jedan odrastao muškarac sme sebi da dozvoli. Ne postoji striktno određena granica kad muškarac sazreva, ali svima se to desi. Tad je vreme da podvučemo crtu i da sagledamo šta smo u tom procesu odrastanja naučili.
Ljubomora i unižavanje drugih da bismo izdigli sebe neće nas nigde odvesti. Samo ćemo sebi stvoriti neprijatelje, a to uopšte nije poenta. Poštovanje tuđeg uspeha ne odnosi se samo na profesionalne uspehe drugih ljudi. Dešavaće se da vidimo kako se naši snovi ostvaruju, ali u životima drugih ljudi. Neko će pre nas imati porodicu, putovati svetom, kupiti stan, kuću, kola, skočiti padobranom, probati najbolja piva na svetu… Bitno je da znamo da se tim stvarima radujemo kao da se dešavaju nama lično, umesto da smišljamo kako da ljude koji su postigli uspeh i njim se izdigli iznad nas spustimo na zemlju.
Pre nego što optimistično pogledamo u budućnost, trebalo bi se prvo pomiriti s prošlošću. Godine koje su za nama niko nam neće vratiti, i zato kad pomislimo na propuštene šanse, očajavamo iz dva razloga. Prvi je taj što znamo da smo nešto propustili, a kasnije bili svedoci koliko smo pogrešili što nismo bili pametniji ili hrabriji ili oba. Drugi i bitniji razlog je to što smo svesni da sad ne možemo ništa da uradimo da tu svoju odluku ili delo promenimo. Još ako nismo izvukli nikakvu pouku iz te propuštene šanse, onda je naš poraz pred očajavanjem kompletan. Prošlost je okamenjena i nepromenljiva. Baš iz tog razloga treba se sećati samo lepih stvari koje su nas usrećile.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com