Sumirajte jednu svoju radnu nedelju. Ne budite lenji, pratite, ako treba, i zapisujte svoje reakcije. Ukoliko dođete do zaključka da ste bezrazložno agresivni, da su vam često suva usta, da se stalno preispitujete jeste li dovoljno sposobni da radite sopstveni posao, ako ste generalno depresivni jer ne znate da li možete da pratite šta se sve od vas traži, jasno je da sebe slobodno možete da svrstate u žrtvu sopstevnog radnog mesta. Da ste se baš nadali kada ste se zaposlili da ćete jednom dnevno biti ljuti na svoj kompjuter, baš i niste…
Da ne biste fizički napadali aparate i da zbog vaše agresije firma ne bi uvodila sigurnosne sisteme za zaštitu tastatura, bilo bi važno da što pre shvatite razlog iz kog u isto vreme i volite i mrzite posao koji unosi zastrašujući stres u sve naše živote. Nekako smo se izgubili? Izgleda da jesmo. Udaljili smo se od zamisli da se oslanjamo na mašine da obavljaju nešto za nas kako bismo mi imali više vremena za sve ono što nas čini zaista srećnim (a nije novac). Danas u praistoriju spadaju trenuci kada ste mogli da radite od devet do pet i kada je prosečan zaposleni mogao da bude na piću već minut posle posla, bez brige o tome da li će kolabirati usput.
Danas posle napornog radnog dana jedva ostaje dovoljno vremena samo za kukanje o poremećenom životnom tempu kod kuće, nemanju slobodnog vremena, lošem spavanju i nikakvim snovima… Uz one koji podrazumevaju da se pored ionako tankog nabavi još tanji laptop. Nema više aktn tašni, obaveznih prisustva sastancima (šta će nam živi ljudi kad postoji video-telefon), uskoro bismo mogli i da ostanemo bez sekretarica ako ovako nastavimo. Ko će onda da nam kuva kafu i donosi šećer i vodu kada usred radnog dana doživimo slom zbog opterećenja neverovatnom brzinom života koja je promenila prirodni ljudski sat i izazvala nesanicu i previsoka lična očekivanja?
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com