Prva ulica (Alhambra je bila i mesto za stanovanje, grad u gradu) donedavno je bila Kraljevska ulica (Calle Real), u kojoj se nalazi hrišćanski dodatak Alhambri, nedovršena palata Karlosa V i Lorkina kuća, u kojoj je živeo i stvarao. Jednog jutra frankisti su Federika Garsiju Lorku izveli iz kuće, nagog pustili u polje pored Granade i streljali s leđa, pa se najslavnijem stanovniku Granade ni grob ne zna. Kraljevskom ulicom šetamo se pored nekoliko kapija i vrtova s bazenima i mavarskim lukovima koji odišu mirom. Kažu da su Mavari smatrali da je žubor vode koja utiče i ističe iz raznih bazena, fontana i vodoskoka jedna vrsta muzike za sebe; mislili su da ona podstiče spokojstvo, bolje razumevanje sveta oko sebe i života, kao i razmišljanje. U pravu su – idealan lek za stres, kog u to vreme izgleda nije ni bilo.
Većinu arapskih palata podigla je dinastija Nasrida između 1335. i 1410. godine, u poslednje i zlatno doba, na zalasku moći Mavara u Evropi. Obogatili su ih gipsanim ornamentima svud po zidovima. Ornamenti nisu samo puke šare; to su stihovi iz Kurana, pisani krasnopisom, isprepletani posvuda, čak i po plafonima, i premazani zlatnom bojom. Naravno, najčešći slogan je, kako objašnjavaju vodiči: "Alah je veliki, Muhamed je njegov prorok", što nije iznenađenje. Ovo je razumljivo, jer posle nekoliko decenija liberalizma, islam prestaje da dopušta prikazivanje ljudskih likova. Međutim, životinje su podobne, posebno lav – simbol snage i moći. Dvanaest stilizovanih lavova u krugu koji pridržavaju jednu fontanu s bazenom nesumnjivo su glavni ukras Dvorišta lavova (Patio de los Leones). Ovo dvorište je jedno od dva najznamenitija mesta Alhambre, a okružuje ga impresivna kolonada od 124 mermerna stuba u mavarskom stilu. Priča se da je namera arhitekte bila da ovi stubovi svojom prelepom i prebogatom orijentalnom dekoracijom podsete na palme iz oaza afričke pradomovine.
Najfotografisanije mesto Alhambre je Dvorište mirti (Patio de Comares) s bazenom iz koga voda konstantno utiče na jednom, a ističe na drugom kraju. Lukovi vode do raznih vrata, raznih ulaza i izlaza u pojedine sale, sobe, prostorije za molitvu, bivše džamije, pravi lavirint za vrtoglavicu. U svakom trenutku se iznad glava može videti neka od rumenih kula koje iz daljine podsećaju na to mistično doba, kada su arhitekti stvarali lepotu, a žubor vode bio je muzika. U produžetku Alhambre nalaze se zidine starog utvrđenog grada Alkasabe (u prevodu "tvrđave"), u kome su do kraja XV veka živeli obični stanovnici grada, njih 40.000. Ako pokažete malo dobre volje i uložite malo napora, eto vas na strani Alkasabe s koje se pruža predivan pogled na krajolik. Udahnite punim plućima, udahnite Granadu očima. Biće vam jasno zašto je Lorka pisao baš onakve stihove, baš na tom mestu. Sve se uklapa. Sa suprotne strane Alhambre, s predivnim pogledom na nju (možda i najlepšim), nalaze se Rajski vrtovi, kako su ih Arapi nazvali.
Tu nema palata, sala, džamija, ali je to definitivno mesto najvećeg opuštanja, gde je veština gradnje vrtova i vodoskoka dostigla vrhunac. Ako tu ne shvatite suštinu islamskog poimanja mira i tišine, nigde nećete. Patio de la Acequia je nezaobilazan. Sve je to bio jedan, manje-više jedinstven kompleks, ali šta je izvan toga? Da li Granada živ grad, ili je to grad prošlosti? Živ, i te kako. Spuštajući se niz obronke brega na kome Alhambra, Heneralife i Alkasaba čine jednu celinu, nabasavate pa najživopisniji kvart Granade – Albajsin (Albayzín), koji najjasnije objašnjava transformaciju islamske u hrišćansku Granadu. Nekadašnje stanovništvo, Arapi i Jevreji, ustupilo je mesto katoličkim Špancima. Ali, nemojte se zavaravati, mnogi od njih su isti oni Mavari i Jevreji, samo pokatoličeni. Vijugave, uzane ulicice, kućice obojene u belo s krovovima od terakote karakterišu ovo naselje preko puta Alhambre, na samoj obali reke Uaro. Možda još jedna dopuna s ovog mesta: neki tvrde da je pogled s keja na Alhambru najlepši, posebno u zalazak sunca. Proverite.
Granada, koja u prevodu sa španskog znači "nar" (koji se nalazi i pa grbu grada, zajedno s Fernandom i Izabelom) je grad lepote i kontrasta. Spuštajući se iz Albajsina prolazite kroz živu istoriju svakog grada Starog sveta – arhitekturu. Renesansa, barok, neoklasicizam, sve je to bok uz bok. Tu, dok se spuštate na Novi trg (Plaza Nueva), koji već predstavlja duboko hrišćansku Španiju, punu elana da "preboji" islamske i jevrejske tragove Andaluzije. Nedaleko odatle na jednom malom trgu u centru grada nalazi se spomenik Kristoforu Kolumbu i kraljici Izabeli Katolkinji. Kolumbo kleči pred kraljicom koju je šarmirao, a ona sposobnom Đenovljaninu daje svoj blagoslov da ode novim putem do Indije. Indije nije bilo, ali posle ovog blagoslova, asimilirani Kristobal Kolon otplovljava u besmrtnost; čak tri teritorije biće nazvane po njemu, da ne govorimo o istoriji, zauvek promenjenoj posle toga. Renesansnih i baroknih spomenika u Granadi ima mnogo. Katedrala i Kraljevska kapija (Sarilia Reall) svakako zaslužuju i pažnju i posetu. Ipak, sve te znamenitosti ostaju nekako u senci arapskih graditelja. Ko nije video Granadu, nije video ništa.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com