U Grčkoj, zemlji sunca i mora, kriju se i kameni divovi koji oduzimaju dah. Smatraju se geološkim fenomenom iako je još zanimljivija "ljudska" strana njihove priče. Među ovim divnim ali surovim stenama utočište su u srednjem veku nalazili monasi. Kako su se uspinjali među pećinama i udubljenjima koja se redovno pojavljuju negde visoko na inače glatkim stenama teško je i zamisliti.
Isposnici su prvi nastanili ovaj čudesan krajolik. Oni su živeli u pukotinama u kamenim kulama, od kojih se neke izdižu iznad ravnice i na 550 metara nadmorske visine. Nepristupačne stene štitile su ih od neželjenih posetilaca. Do 12. veka osnovana je monaška država nazvana Skete od Stagoi. Skete je označavalo nešto između manastira i isposništva, način uređenja monaškog života koji im je omogućavao da žive u samoći, ali i da istovremeno uživaju uzajamnu pomoć i sigurnost. Krajem 14. veka počeli su i upadi Turaka, koji su želeli da Vizantiji preotmu plodne ravnice Tesalije, što je prvi put nateralo veći broj ljudi da zaklon potraže u nepristupačnosti Meteora.
Sve do pre stotinak godina, kad su u stene uklesane stepenice, prilaz manastirima bio je vrlo težak. U njih se ulazilo uspinjući se dugim drvenim merdevinama ili u korpi na užetu koje bi povlačili monasi iz manastira. To je zahtevalo dosta vere u Boga, jer je užad zamenjivana, legende kažu, samo "kada bi Bog dozvolio da puknu". S obzirom na to da je dovoljno vratolomno pokušati i zamisliti kako su se monasi pentrali po tim stenama, još je neverovatnije da su bez ikakve pomoći moderne tehnologije uspeli da dovuku građevinski materijal na vrh i pri tome još i nešto sagrade. Od više od 20 manastira koji su postojali obnovljeno ih je šest: Veliki Meteoron, Varlaam, Sveti Stefan, Sveto Trojstvo, Sveti Nikola Anapausas i Rousanou.
Najveći i najudaljeniji od sačuvanih manastira sagrađenih na vrhovima ogromnih stena je Veliki Meteoron. Između puta i manastira je provalija koju monasi još uvek ponekad prelaze u korpi na užetu zavezanom iznad provalije. Ipak, po automobilima parkiranim u garaži kod puta vidi se da su se znatno modernizovali u odnosu na svoje prethodnike iz 11. veka. Inače, manastiri se za turiste otvaraju već u devet sati ujutro i otvoreni su do pet popodne. Sudeći po ogromnom broju turista koje možete videti u njima i koji se bez ikakvog poštovanja prema onome što bi ta mesta trebalo da znače dovikuju i stvaraju nesnosnu buku zavirujući u svaki kutak manastira, monasi danas teško mogu živeti posvećeni Bogu i molitvama. Ovi manastiri su na Uneskovoj listi svetske baštine, pa je vidljivo da su svi obnovljeni i dobro održavani. A pošto se ulaznica za svaki manastir naplaćuje po dva evra, čini se da ni zarada nije loša. Tako se i ovo nekad sveto mesto u stvari predalo turizmu, a monasi ispunjavaju svoju ulogu i glume sami sebe ili neke svoje pretke koji nisu imali posla s nametljivim turistima.
Veliki Meteoron sagradio je Atanasios Koinovitis, koji je došao s planine Atos s grupom sledbenika u 14. veku. Atos je još važniji u pravoslavnom hrišćanstvu od Meteora. Tamo se i danas nalazi niz manastira, a celo poluostrvo uživa neku vrstu autonomije u okviru grčke države. Najbliži Meteorima je grad Kalampaka, a još je bliže dva kilometra udaljeno selo Kastraki, koje se ugnezdilo među stenama. Dve male prodavnice koje tamo možete pronaći izgledaju kao iz vremena od pre sto godina; police su smeštene u valjda bivšoj garaži, poluprazne, s hrpama konzervi nemoguće visokih cena. Iako je u manastirima gužva nesnosna, to su uglavnom turisti koji svrate u prolazu na putu prema moru i retko se zadržavaju duže od jednog dana, pa se u pustom Kastrakiju viđaju samo Grci. Tek retki koji zaostanu među stenama do sutona možda će osetiti i delić veličanstvenog mira koji obuzme čoveka dok posmatra kako se sunce gubi među kamenim kulama, ono što je nekad i dovelo isposnike tu i inspirisalo monahe da rizikuju živote gradeći manastire na vrhovima nepristupačnih litica.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com