Zaovine na Tari ili tačnije na obalama jezera ”Zaovine”, u opštini Bajina Bašta u letnjoj, turističkoj sezoni broje više turista nego stanovnika. Ova spona od 28 zaseoka koja veže Taru sa Zlatiborom i mokrogorskom kotlinom predstavlja svojevrsan zbir usko povezanih prirodnih i istorijskih lokaliteta.
Zaovine mnogo toga nemaju, mada se čini da stidljivi, “stari” stanovnici Zaovina, oni koji iz radoznalosti usled laveža pasa proviruju na prozore da pogledaju ko to nepoznat ide, lako izlaze na kraj sa tim nedostacima. U Zaovinama se jasno vidi razlika između kuća u kojima neko živi i onih koje su napravljene za izdavanje ili kao vikendice za one koji su svoj problem egzistencijalne ugroženosti našli u razvijenim, evropskim državama. Na imanjima na kojima žive ljudi i zimi i leti, i kad ugreje i kada poledi, kuće su oronule, opao im je malteri i kreč, a okviri prozori su popucali. Tarabe uz strme i kamenite puteve su krive i prekrivene lišajevima, a daske na krovovima pomoćnih objekata izvitoperene i prekrivene mahovinom. Po nekoliko ovaca koje pasu po, zbog nemoći svojih posednika, neokošenim delovima dvorišta. Naravno, ovo nije pravilo, postoje lepo uređena imanja, gde žive ljudi sa decom i unučićima, a dosta domaćinstava ima strugove na kojima se proizvode daske što je jedan od zanata koji se neguju u Zaovinama. Kuće “stranih radnika” su na manjim posedima, sa kamenim temeljima i od drveta. Sve miriše na sveži lak i novu stolariju. Kuće bogatijih vikendaša ili onih koji žive u inostranstvu po raskoši se nadmeću sa kućama za izdavanje smeštaja turistima, gotovo isto onako kako se nadmeću provajderske firme na njihovim tanjirima satelitskih televizija.
Zaovinama ne fali ni više asfaltiranih puteva, imaju kamene. Ne fali ni potoka, svuda izvire voda, ima potoka i rečica da voda na mestima izvire iz same zemlje. Niz crnu zemlju, usred livade se sliva voda kao da se sama crnica cedi. Zaovinama fale stanovnici! Prema poslednjem popisu iz 2011. godine u Zaovinama živi 263 stanovnika, starosti između 55 i 60 godina.
Zaovine imaju malo stanovnika, ali zato imaju mnogo međa. Svaka livada, svaki metar pašnjaka, delovi šume su jasno obeleženi iskrivljenim, povijenim i razvaljenim tarabama, ali svaka je taraba dobra dok pravi među. Međe služe svima na svetu samo da bi pravile razdor, netrpeljivost, razliku i svađu. Nek’ ima samo dve krave na ogromnom proplanku, ili tri četiri ovce koje se blejeći okreću za “zvonom” (narodni izraz za ovcu ili ovna na kojeg je okačeno zvono) bitno je samo da međa stoji.
Moderni simboli “prstarih” Zaovina su veštačka jezera na 881 metar nadmorske visine. Ova dva akumaciona jezera stvara reka Beli Rzav koja je pregrađena branom i čini manje jezero ”Spajić”, dok je veće jezero sa dubinom od 110 metara pregrađeno branom “Lazić” i služi za proizvodnju struje u hidroelektrani “Bajina Bašta” u Perućcu kada reka Drina ima nizak vodostaj. Jezero iza brane “Lazić” posetioci Zaovina koriste za kupanje, iako nema uređene plaže kupači se bore sa hladnom vodom i oštrim kamenjem od kojeg se sastoje zidovi i korito jezera, nalik na onaj žuti kamen što koriste putari za podlogu asfaltu.
Na Tari, baš u Zaovinama, botaničar Josif Pančić je 1875. godine pronašao endemit (izraz za biljku koja se nalazi na jednom, u većini slučajeva malom prostoru) ovog područja, Pančićevu omoriku. Na ovom području se nalazi oko 50 odsto flore Tare što je oko 15 posto flore celokupne Srbije. Tu je utrvđeno prisustvo od oko 600 biljnih vrsta, među njima i Pančićeva omorika. Vito stablo četinara, kojem se grane pri vrhu podižu ka nebu, one u stredini su praktično pod pravim uglom sa stablom, one na dnu su povijene ka zemlji, a vrhovi grana sa “iglicama” usmereno je nagore. Pančićeva omorika raste uglavnom u krečnjaku na oko 400 metara i penje se do 1700 metara nadmorske visine. Ona se može predstavljati fosilom zato što se smatra da datira iz perioda od izumiranja dinosaurusa 65 miliona do poslednjeg ledenog doba, od oko 1.8 miliona godina.
Takođe se na području sela Zaovine, nalazi najstariji komad kopna u ovom kraju. Na području Zapadne Srbije nekada je bilo more, čemu svedoče okamenjeni ostatci školjki i puževa u stenama, a najstariji deo kopna je monolit “Ravna stena” u narodu poznat kao “Grad”. Stena se nalazi u slivu reke Beli Rzav gde se sa asfaltiranog puta skreće u zaselak “Filipovići” i nastavlja se uzbrdo kroz šumoviti predeo sa dobro prohodnom stazom sve do proplanka u čijem podnožju se nalazi jedno imanje (tada bez ljudi), a na vrhu proplanka nekoliko grobova. Put ka vrhu stene, iako meštani kažu da je nedavno pravljen je prilično neprohodan, strm i klizav, prekriven naslgama istrulelih grančica i opalih iglica, lako može da prevari naivne i loše opremljene turiste, mada je za prave planinare prepreka za lagano zagrevanje. Na visokoj steni, okruženoj sa prirodnom međom od četinarske šume, nalazilo se srednjevekovno utvrđenje za koje se smatra da je iz vremena dinastiji Kotromanića ili Altomanovića, takođe se na njemu krio i jedan od najpoznatijih hajduka, kojem je narodni pesnik posvetio nekoliko pesama, Kostreš harambaša.
Suton je u ovom kraju još uvek (i pored struje koje mepštani imaju u domovima) prvi znak zalaska dana. Da, kraja dana, jer baš tada negde dan kao da počinje i ljudi se bude. Ovde se u smiraju Sunca bude samo komarci sa vlažnih obala brzaka i potoka, dok svedok promena i knjiga istorije sporvodi svoje omršavelo stado ovaca kroz Zaovinske međe na poilo (reku).
(Danas)
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com