Upravo su slike Andaluzije one koje nam prve padaju na um kada pomislimo na Španiju. Sela uzanih uličica s belim kućicama koja pokrivaju obronke stenovitih rumenih brda kao hrpe naslaganih gigantskih kockica šećera, žustrina i vatra flamenka i koride, buka u ušima od udara ženskih potpetica o pod i kastanjeta u rukama plesačica s prekim, crnim pogledom. Nigde Španija nije toliko "španska", nigde se toliko ne udaljuje od Evrope kao ovde. Postoji poslovica: "Afrika počinje na Pirinejima", i nigde to nije toliko očigledno kao na mestu gde umesto "normalnog" drveća za drvorede duž ulica služe ogromne palme i fikusi visoki 15 metara. Već taj podatak dovoljan je da zaintrigira.
Šta reći o Sevilji? Odmaknite se od obale, gde novokomponovana elita ne skriva svoje bogatstvo i gde 60-metarske jahte krase elitne marine, gde su beloputi stranci u stalnom ratu s izgorelošću kože, i krenite ka unutrašnjosti, gde se stara titulirana aristokratija trudi da deluje neprimetno. U samom srcu srca Španije čekaće vas četvrti najveći grad zemlje. Pedro Surovi je u XIV veku bio taj koji je naredio velike radove na palati Mudehar. Kao veliki poštovalac mavarske arhitekture, on se nije libio da unajmi graditelje Agare, kojima je naložio da dekorišu kompleks palata. Kako su se Arapi koji su se odlučili da ostanu u hrišćanskoj državi nazivali Mudejar (Mudehar), to ime nadenuto je i stilu koji su oni razvili za svoje nove gospodare. Pošto islam nije bio (osim u persijskoj minijaturi) nakolonjen predstavi ljudskih likova, to su se graditelji uglavnom bacili na klesanje gipsanih ornamenata, isprepletanih slova i stilizovanih cvetnih motiva. Može biti čudno da se jednom hrišćanskom kralju islamska umetnost toliko svidi da se nikada ne doseti da bi ti motivi mogli biti uglavnom hvalospevi Alahu, tradicionalne "huze". Čuvena Izabela I je baš na ovom mestu primala Kolumba i ostale istraživače Novog sveta. Iako iznutra liči na Alhambru, Alkazar je poznat po sjajnim, hrišćanski dekorisanim vrtovima s puno bazena i zanimljivog rastinja. A u palati nemojte zaobići Salon ambasadora (Salon de Embajadores) s gipsanim ornamentima, Dvorište devojaka (Patio de las Doncellas) sa stubovima i lukovima, i Dvorište lutaka (Patio de las Munecas), gde su bile kraljevske prostorije za miran san.
I pre dolaska hrišćana grad je bio poznat nadaleko. Još u vizigotskoj Španiji Sevilja se ističe svojim dostignućima. Tu je rođen i živeo je gotovo čitav milenijum najslavniji enciklopedista ranog srednjeg veka – Isidor Seviljski (570-636), čije delo "Etimologija" ilustruje zapravo nešto potpuno suprotno: prilično nizak nivo znanja i naučne misli u Zapadnoj Evropi tokom prvih decenija i vekova posle varvarskih seoba. Njegova "Etimologija" predstavljala je pokušaj sabiranja i sistematizacije (u obliku enciklopedije) svih znanja iz raznih oblasti nauke. Tumačeći svojstva različitih prirodnih i drugih pojava na osnovu porekla njihovog imena, ova knjiga sadržala je mnoštvo praznoverica, fantastike i naivnosti, ali je, usprkos tome, bila jedno od najznačajnijih dela svoje epohe i osnovni udžbenik mnogih prirodnih nauka tokom više vekova. Kasnije, nivo znanja raste zahvaljujući Saracenima, jedan od čuvenih mavarskih univerziteta osniva se upravo u Sevilji, koja tada još nije bila prestonica Andaluzije. Al-Andaluz je imao i sjajnije bisere za tu svrhu, slavnu Kordobu i Granadu.
Bila je to treća najveća crkva u Evropi do izgradnje Crkve Hrista Spasitelja u Moskvi. Ali kada je bila izgrađena 1507. godine Katedrala Santa Maria de la Sede bila je i najveća. Grandiozna gotska građevina krije u sebi mnogo, a najpoznatiji je grob Kristofora Kolumba s monumentalnim nadgrobnim spomenikom unutar crkve, s četiri gigantske bronzane figure koje "čuvaju" večni Kolumbov san. Neki drugi vodiči napominju da je taj podatak pomalo "sumnjiv" i da ispod mermernog poda leži, najverovatnije, njegov sin Fernando. Međutim, druge priče kažu da je sam Kristobal prenesen s Kube 1898. godine, posle proglašenja nezavisnosti tog karipskog ostrva. Da bi zamešateljstvo bilo potpuno, i katedrala u Santo Domingu, u Dominikanskoj Republici, "reklamira se" kao mesto Kolumbovog groba, te ni poklonici karipskog sunca ne propuste da vide još jednu lokaciju s pedigreom. Vi ste slobodni da procenite gde je stvarno stari Đenovljanin, ali ipak obiđite ovaj veličanstveni omaž Španaca svom najvećem nacionalnom heroju, jednom Italijanu. Ipak, izvesno je da tu leže neki drugi ljudi, i to krunisani: Alfonso X, Fernando III i Pedro Surovi (ili Okrutni, ako više volite).
A sada, popnimo se i na zvonik. O četvrtastoj ružičastocrvenoj kuli Hiraldi rečeno je već mnogo toga. Mi ćemo ovaj put da napomenemo samo da je ona počela svoj život kao minaret džamije, stroga i neukrašena. Ali, kako su Španci imali običaj da prerađuju tuđe bogomolje u svoje, tako je i ovaj minaret nastavio da živi kao zvonik, dograđen za nekoliko metara u cvetnom renesansnom stilu. Iznenađujuće harmonično deluje ova stilska zbrka na čijem vrhu se nalazi vetrokaz po kome je zvonik i dobio ime, od glagola "girarse", što znači okretati se, u obliku anđela zvanog Vera. A ako ste voljni da se prošetate do reke, a ta reka je isti onaj Gvadalkivir iz Kordobe, samo za nijansu širi i lepši, na keju ćete naleteti na lepu dvanaestostranu kuću, nazvanu "zlatna". Iako je, očito, odavno izgubila oplatu od zlatnih pločica koje su inspirisale njene "kumove" i postala bela, i dalje služi kao lepo dekorisan Pomorski muzej. Međutim, prvobitna namena Zlatne kule (Torre del Oro) bila je da skuplja blago s galija koje su dolazile iz Novog (i zlatom bogatog) sveta, galija koje su se, zbog mnogo višeg vodostaja Gvadalkivira, uspešno penjale iz Atlantika rekom čak do Sevilje, uprkos dubokom gazu zbog sopstvene nakrcanosti. Sagrađena 1220. godine kao fortifikacija, s namerom da spreči opasne hrišćane, prošla je i kroz manje slavne periode svoje istorije, služeći kao zatvor i skladište baruta. Ali, u 18. veku je dodat i vrh (tj. toranj) Zlatnoj kuli, a duh prohujalih vremena lebdi nad njom i danas, atraktivan sada kao i pre nekoliko stoleća.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com