Broj turista u svetu drastično raste. Srbiju još nije zahvatio taj trend, pa van Evrope putuju samo ekstremni bogataši ili mladi ambiciozni pustolovi. Pojam backpacker polako ulazi i u naš jezik. U zapadnoj Evropi, Americi, Japanu svaki mladi čovek je backpacker. Studira i radi cele godine, zatim stavi ruksak na leđa i u mesec dana obiđe svet. Stariji i imućniji ljudi uplaćuju turističke aranžmane. Većina se zadovoljava konsumiranjem razlike. Neutaživom duhu zapadnjaka ni to nije dovoljno, pa odlaze na "zahtevnije" i skuplje ture. Ako vam novac nije granica, možete otići kud god poželite. Možete piti čaj s Tuarezima u srcu Sahare, s Indijancima loviti anakonde na Amazonu, unajmiti nosače da vas nose na Mont Everest ili se u sigurnosti džipa približiti proždrljivim afričkim lavovima i indijskim tigrovima. Kako je došlo do toga i koje su posledice ovog "konsumiranja" sveta od strane nikad zadovoljnih turista?
Poznati američki sociolog i kritičar novog svetskog poretka, Hakim Bej (Hakim Bey), to objašnjava rečima: "Turista je u potrazi za kulturom, jer je u našem svetu kultura nestala u stomaku spektakla. Kultura je uništena i zamenjena šoping centrom ili tok šou programom – jer je naše obrazovanje postalo tek priprema za čitav život proveden u proizvodnji i potrošnji – pošto smo sami prestali da stvaramo. Turisti prolaze kroz prirodu ili kulturu poput duhova koji posećuju ruševine. Oni tamo nisu za stvarno, već se kreću kroz predele uma, apstrakcije, skupljajući slike umesto iskustva. Prečesto se njihovi godišnji odmori odvijaju usred tuđe bede ili čak doprinose toj bedi."
Evo jednog klasičnog primera koji potvrđuje reči ovog sociologa. Francuska Gvajana je francuska kolonija u južnoj Americi, podeljena na dve zone. Zona u priobalju verna je kopija Francuske, a ona unutrašnja je prašuma koju naseljavaju Indijanci kamenog doba. Granica između te dve zone uvek je bila nepropusna svima, osim antropolozima. Odskora je francuska vlada otvorila tu granicu za turiste. Uglavnom belci naoružani fotoaparatima i video-kamerama, jedan do drugog obučeni po poslednjoj turističkoj modi, ukrcavaju se na motorne čamce i kreću u prašumsku pustolovinu. S obale reke gledaju ih kao vanzemaljce goli, mršavi, crni praljudi. Jedinstven doživljaj! Antropolozi su se žalili vladi da se Indijanci prikazuju kao životinje, a turisti ponašaju kao da su u zoološkom vrtu, pa su radi očuvanja retke kulture ovog naroda zatražili zabranu turizma u toj zoni. Francuska je odbila zahteve za očuvanje ljudskih prava u dalekoj Amazoniji oduševljena novootkrivenim prilivom lakog profita.
Egipatske piramide, Kip slobode, Tadž mahal, Ajfelov toranj, Aja Sofija, Kineski zid i druga nezaobilazna turistička obeležja sveta fotografije su koje svaki ozbiljan turista ima u svom albumu. Kad se obiđu sve konvencionalne destinacije, kreće se u potragu za nedodirljivim. Sve zemlje bogate kulturom pokušavaju da zaštite određena područja proglašavajući ih "zabranjenim zonama". Tamo smeju samo određeni naučnici i užasno bogati turisti. Hiljadama dolara plaća se mogućnost da se dođe na mesto na kojem se može osetiti duh otkrivanja, netaknutosti. Hakim Bej je između tri drevna razloga za putovanje – rat, trgovina i hodočašće – tražio onaj koji je porodio današnji turizam. Najčešće percipiran odgovor kod ispitanika bio je – hodočašće. Međutim, Bej je to opovrgnuo jer hodočasnik na putovanju doživljava promenu svesti koja je stvarna. Hodočasnik traži baraku (arapska reč za blagoslov), a turista upravo ono suprotno: razliku u kulturi. Proizvodnja barake je beskonačna: svaki hram, onaj u Meki, Jerusalimu ili Lurdu, prima sve hodočasnike koji su krenuli put njega. Koliko god hodočasnika ponese blagoslov sa sobom, njega uvek ima još. Međutim, proizvodnja kulturne razlike nije beskonačna – što se više troši, manje je ostaje.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com