Iako je definisanje sreće jedan od najvećih naučnih izazova, stanovnici pojedinih zemalja ili područja veruju da žive srećnije nego ljudi u ostatku sveta. Još nije naučno dokazano može li se putovanjem u te zemlje preuzeti deo takvog stava, ali sigurno je da ćete se lepo osećati u sredini gde su ljudi skloniji vedrom pogledu na život. Dugom popisu mapa, od topografskih, političkih do demografskih, možemo dodati i one načinjene prema ličnim stavovima ili shvatanjima njihovih stanovnika. Naučnici iz Velike Britanije izradili su prvu svetsku mapu sreće. Koristeći podatke iz novonastale nauke, "srećologije", sastavili su atlas zadovoljstva, svojevrsnu topografiju ljudskog duha, od Alžira do Zimbabvea.
Vodeći se naučnim otkrićima, američki pisac Erik Veiner (Eric Veiner) proveo je godine putujući i istražujući za svoju novu knjigu "Geografija sreće" (The Geography of Bliss), iz koje vam predstavljamo izbor mesta na kojima se stanovnici, bez obzira na sve teškoće svakodnevice, osećaju srećnim.
Švajcarska je zasluženo na glasu zbog velike marljivosti i samrtne dosade. Ipak, njen narod svrstava se među najsrećnije ljude na svetu. To možda i nije teško razumeti ako uzmemo u obzir to da u toj zemlji gotovo sve funkcioniše besprekorno. Drugim rečima, na njih se s punim pravom može primeniti definicija filozofa Artura Šopenhauera da je sreća pomanjkanje bede. Vozovi idu na vreme, a demokratija se shvata doslovno u tolikoj meri da prosečni Švajcarac može, na različitim referendumima ili izborima, glasati i do deset puta godišnje. Pored istraživanja koja povezuju sreću s velikim stepenom demokratije, za Švajcarce postoji i biohemijsko objašnjenje. U pitanju nije droga, već čokolada. Konsumiraju je u velikim količinama, a poznato je da ona sadrži hemijska jedinjenja koja izazivaju lučenje serotonina, koji povećava osećaj zadovoljstva.
Islandska sreća još je veći mit od švajcarske euforije. Izolovani su od svega, na mestu gde je većim delom godine mračno i hladno, a zemlja je jedna od najskupljih na svetu. Iako u nabrojanom nema previše sreće, potomci Vikinga svrstavaju se među najzadovoljnije ljude na svetu. Objašnjenje možda leži u činjenici da su Islanđani jedna od najpovezanijih zajednica, a istraživanja pokazuju da sreća uveliko proizlazi iz naših odnosa s drugima. Oni su u stvari jedna velika porodica. Naučnici su otkrili da su skoro svi Islanđani rodbinski povezani unazad sedam ili osam generacija, a poznato je da je porodica jedan od osnovnih izvora blaženstva i sigurnosti. Veliko zadovoljstvo taj narod crpi i iz svoje kreativnosti, pošto s tog ostrva, s obzirom na broj stanovnika, dolazi veliki broj svetski priznatih umetnika i muzičara. Islanđani izdaju više knjiga po glavi stanovnika od bilo koje druge nacije, što objašnjava i lokalnu izreku da je "bolje ići bos nego bez knjige".
Tajland je poznat i kao zemlja smeha, i to s dobrim razlogom. U tradiciji razlikuju barem deset vrsta smeha, a ne izražavaju svi zadovoljstvo. To nas podseća da je smeh u stvari više socijalni nego lični gest. Iako ih istraživanja svrstavaju u sredinu mape sreće, to ne pokazuje pravu sliku. Tajlanđani znaju da je jedan od preduslova za sreću živeti nepredvidljiv, to jest nekontrolisan, život. Ovde je česta izreka da ne valja previše razmišljati, što iskazuje stav da život ponekad treba pustiti da se odvija svojim tokom. Savet uopšte nije loš za napete ljude sa zapada.
Portoriko se kotira vrlo visoko na listama sreće, iako kao i većina južnoameričkih država pati zbog siromaštva i nestabilne ekonomije. Neki istraživači taj fenomen nazivaju i "latino bonus", što i nije tako teško razumeti. Latinoamerikanci veliku količinu sreće izvlače iz porodične povezanosti, a u slučaju Portorika i iz čestih slavlja ili fijesta, prilikom kojih se opuštaju. Portoriko ima mnogo više praznika nego SAD ili mnoge evropske države, a Portorikanci zaista znaju da uživaju u njima.
Holanđanima se sreća može sažeti u jednoj reči – tolerancija. Poslovičnu toleranciju dokazuje i stav prema prostituciji i marihuani, koje su u toj zemlji legalizovane i pod državnom kontrolom. Isti je slučaj i sa strancima. Stav opšteg prihvatanja i dobrodošlice malo se promenio pošto što su muslimanski ekstremisti 2004. iz osvete (zbog kritike odnosa prema ženama u islamskom svetu) ubili filmskog režisera Tea van Goga. Istraživanja su pokazala da tolerantne nacije teže ka tome da budu što srećnije.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com