Nekada su se preko čuvene i veličanstvene reke St. Lawrence zimi pravili mostovi od leda, da bi prvi pravi most bio sagrađen 1935. godine. Iako je životni standard ovde prilično visok, život na ostrvu je skuplji nego u gradu, pa tako kuća bez zemlje na Orleanu košta oko 200.000 kanadskih dolara, dok se u gradu Kvebeku kuća iste veličine može kupiti za manje od 150.000. Pored šarenila lepo uređenih vrtova i tremova kakvi se još mogu videti samo u filmovima koji prikazuju robovlasnički režim s kraja 19. veka, svaka kuća ima drugačiju, ali vrlo upečatljivu boju krova. Kada se, naime, temperatura spusti na minus 35 stepeni Celzijusa i kuće zatrpa gust sneg, najbolji orijentir za siguran put kući je drukčija boja krova. Trgovački brodovi koji zimi plove prema Montrealu imaju ugrađene posebne sekače leda koji se sakuplja u trenutku kad prođe brod. Jedno od pet pomenutih sela Orleana je i Sainte-Pétronille, koje je poznato po najstarijem golf-igralištu u Severnoj Americi.
Nekada se to selo hvalilo s tri rupe, dok se danas u svakom manjem selu Kvebeka može naći golf-teren. U Kvebeku se vikendom odlazi u berbu gljiva, borovnica, jagoda i jabuka, koje se sade vrlo nisko radi lakšeg sakupljanja, a poseban oblik relaksacije vikendašima predstavlja pecanje. Nedaleko od samog grada još uvek postoji selo u kojem žive Indijanci, pod nazivom Village Hura. To selo, naime, nije tipičan indijanski rezervat, već mesto u kojem se način života Indijanaca ni po čemu, osim po posebnim povlasticama koje su im dodelile vlasti, ne razlikuje od ostatka Kanade. Svoju tradiciju i korene ti Indijanci prikazuju samo tokom većih proslava.
Prema mišljenju stanovnika Kvebeka, Indijanci su i te kako dobro tretirani – dobili su besplatnu zemlju, ne plaćaju porez od kojeg ostale stanovnike boli glava, imaju pravo glasanja i besplatno školovanje. Na području grada ima samo pet odsto nezaposlenih, a u čitavoj pokrajini desetak odsto, i to većinom ribara, kojima posao ide sve teže. Prosečna primanja na području Kvebeka su otprilike 25.000 kanadskih dolara godišnje, od kojih na porez ide 35 odsto. Indijancima se povlastice priznaju samo u okvirima rezervata i oni nemaju nijednog predstavnika u vladinim službenim institucijama, već se za njihova prava zalaže predstavnik kojeg sami biraju. Nekada Indijanci nisu smeli da se približe belcima, nisu imali pravo školovanja ni glasa. Koliko god stanovnici Kvebeka to poricali, još uvek se u odnosu belaca i Indijanaca može osetiti degradacija, što se najbolje vidi na primeru ribolova. Dok belac sme da peca do mile volje, Indijanac sme da lovi ribu samo za svoje potrebe.
U Kvebeku postoji jedan univezitet, državne škole su besplatne, dok su privatne preuređene od nekadašnjih internata. Školovanje je obavezno od 1940. godine, a do 1943. žene nisu imale pravo glasa ni školovanja. Danas žene isključivo zadržavaju svoja prezimena prilikom sklapanja braka, pa tako dete ima pravo da bira hoće li koristiti očevo ili majčino prezime. Prema rečima turističkih agenata koji vrebaju putničke brodove, Kvebek u proteklih 50 godina ne pamti toliko slabu posećenost turista, što pripisuju posledicama rata s Irakom i strahom od SARS-a, iako na tom području nije bilo nekih većih posledica te bolesti. Sam dokaz tome je i poluprazan najpoznatiji hotel Palace Royale, koji je do tada uvek bio prebukiran.
Ko god se stanovnicima Kvebeka zamerio u prošlosti, ostavio je na njima neizbrisive tragove. Njihov ponos i odbrana časti oseća se u svakom razgovoru, a njihov prkos najviše škodi njima samima. Koliko god čuvali evropski duh u američkom telu, Kanada i SAD dele isti kontinent, koji Kvebek ostavlja u nemilosti američkog uticaja, ma koliko se njegovi stanovnici trudili da budu Evropljani. Kada je 1545. francuski istraživač i pomorac Žak Kartije (Jacques Cartier) otkrio obalu Labradora i reku St. Lawrence u Kanadi, započeo je na tom mestu istraživanje rudnog bogatstva i pronašao dijamante. Međutim, po povratku u Evropu niko nije verovao u rezultate njegovog truda, pa se 1608. vratio na ovo mesto. Ploveći rekom St. Lawrence, kojom i danas plove trgovački brodovi, Kartije je odlučio da zauvek napusti Evropu i započeo je gradnju trgovačkih puteva kojima su se služili Evropljani i Indijanci.
Tako se u ono vreme za jednu pušku moglo dobiti čak deset veprova. Belci koji su odlučili da slede Kartijeovu ambiciju sa sobom su doveli žene koje u Evropi, tadašnjem centru sveta, nisu imale šanse za blistavu budućnost, kako bi im rađale potomke i pustu zemlju s vrlo teškim vremenskim uslovima za preživljavanje učinile pogodnim mestom za starenje. Svaka porodica koja se doselila na kanadsko tlo dobila je besplatnu zemlju za obrađivanje, ali pod uslovom da svoje potomstvo proširi najmanje na desetero naslednika. Potencijalni neženja unapred je bio osuđen na propast. Priprosta zajednica koja se suočavala s prvim propisima i zakonima zabranila bi mu odlazak u lov i ribolov, od kojih je većina porodica preživljavala.
Posledice tog divljeg porodičnog "zakona" postale su još teže posle dolaska misionara, koji su na "primitivnom" tlu izgradili škole i bolnice, ali su i uveli još stroža pravila kojima niko nije smeo da se usprotivi ukoliko je želeo da se uklopi u novonastalu civilizaciju. Tako su pod sveštničkim "blagoslovom", koji je možda u počecima naseljavanja imao opravdane razloge zbog pustoši tog veličanstvenog i nedirnutog kraja, kanadske porodice čak do 1960. godine bile prisiljene da izdržavaju i do tridesetoro dece. Crkva je od svake porodice godišnje zahtevala još jednog člana.
Korisni linkovi
- Turistička ponuda Kvebeka (Quebec City)
- Québec Portal
- Dobro došli u Kvebek
- Turistički vodič kroz Kvebek
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com