Skoro da nema čoveka koji ne zna bar nešto o Egiptu i piramidama. Znanje je, doduše, ograničeno, jer naučnici već vekovima bezuspešno tragaju za odgovorima o tome kako su te impozantne građevine napravljene, ali fascinacija njima je večna; svi se slažu da su grandiozne, a mnogi im pripisuju i natprirodna svojstva. Cela egipatska civlizacija je, naime, prožeta pričama o magiji drevnih Egipćana, koji su posedujući tajna znanja ovladavanja zakonima prirode uspevali da izvedu ono što danas zovemo čudima. Bilo to istina ili ne, činjenica je da jednom u životu treba doživeti Egipat. Idealno vreme za to je od oktobra do januara, zbog temperatura.
Egipatska avantura, koja objedinjuje različitost bogatog drevnog sveta, svojevremeno vodeće civlizacije na planeti, i savremenog arapskog duha, vidljiva je u glavnom gradu zemlje – Kairu, po veličini trinaestom najvećem gradu na svetu, u kojem prema procenama živi 17 miliona stanovnika. Grad je velik i prljav, ali poseduje neki neodređeni šarm. Verovatno je time i osvojio francuske arhitekte, koji su pre dvadesetak godina želeli da ga očiste, s obzirom na to da je Nil pun kanala u kojima ćete videti sve, od smeća koje pluta do ljudi koji plivaju u njemu. Ali, kada su došli, odustali su za dve nedelje, shvativši da nema šanse da promene higijenske navike stanovnika. Tamo je, naime, normalno bacati smeće kroz prozor ili gde god nekome odgovara. Iako je prošlog veka počeo da se jako razvija, pa je postao najnaseljeniji afrički grad i kulturni centar arapskog sveta, Kairo karakteriše veliko siromaštvo većinskog dela stanovništva.
Poseban teret za grad su izbeglice iz ratova s Izraelom, kao i veliki deo populacije sa Sinaja i gradova oko Sueckog kanala, koji su došli u grad pre četrdesetak godina i naselili se na fatimidska groblja (sagrađena kao kućerci za pokojnike). Pošto su ta groblja veoma velika, uskoro je taj deo proglašen Gradom mrtvih, jer su u njemu u grobnicama spavali siromašni. Kada je problem prevazišao sve granice, egipatska vlada je siromašne iz kvarta groblja preselila u novoizgrađeno naselje za njih, za koje je, što niko neće da prizna, ali se pouzdano zna, uzimala i neke kamene blokove s drevnih egipatskih ostatka na nalazištima. Uprkos ovom nimalo veselom problemu, Kairo očarava energijom koja izbija iz njega. Ona je najuočljivija na legendarnom, najvećem bazaru – Khan-Al-Khalili, gde se prodaje sve, od igle do lokomotive. Upravo vam taj najstariji suk, za koji vam nisu dovoljni sati da ga temeljno "pretresete", otkriva dušu savremenog arapskog sveta. Na ulicama je stalna vreva, trgovci skaču za vama pričajući sve jezike koje treba, nudeći vam svoju robu (cenkanje je, naravno, obavezno), ali kad zvono s džamije zazvoni za molitvu, sve prestaje i svi se klanjaju. Lavirinti uličica vrve radnjicama i kafićima u kojima grupe muškaraca satima sede i puše šišu, a u kojima se turisti uglavnom ne osećaju prijatno. Glavni suveniri su replike predmeta drevne egipatske kulture. Zaljubljenici u priče o božanstvu Sunca – bogu Ra, legende o Nefertiti i ostale istorijske priče tamo mogu kupiti šolje za kafu, kutije, zavese, kuhinjske krpe, sve s prizorima drevne egipatske umetnosti. Ona, nažalost, nimalo ne impresionira moderno stanovništvo Egipta, koje često nema pojma o dubljem značenju prizora na papirusima i slikama.
Korisni linkovi
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com