Sve je više pitanja i dilema koja se tiču mesta, uloge, ingerencija i funkcionisanja Internet korporacije za dodeljena imena i brojeve (ICANN). Najnovije polemike i diskusije su se razvile posle procesa uvođenja novih domena od strane ove organizacije, izvedenog u novembru.
Mnogi obični korisnici, ali i ne samo oni, su reagovali na njihovu odluku i zapitali se čije interese ICANN štiti: velikog biznisa ili običnih korisnika? I da li je bitno zaista bolje i efikasnije funkcionisanje mreže ili su u pitanju nekakvi drugi interesi? U svakom slučaju, novi domeni su tu, ali se u njihovom izboru ne vidi neki naročiti koncept. Čitav proces izbora novih sufiksa je takođe bio sumnjiv, u toj meri, da su neki učesnici na konkursu najavili i sudske tužbe ili druge vrste akcija uperenih protiv ICANN-a. Posebno pitanje je suma od 50.000 dolara koju su svi podnosioci zahteva na konkursu morali da uplate, i koja se ne vraća bez obzira na to da li su pravo nad administracijom domena dobili ili ne.
Sve što se dešavalo je delovalo kao nekakva improvizacija: na pitanja koliko će novih domena biti zasnovano, niko u ICANN-u nije znao odgovor. Da ne pominjemo odsustvo bilo kakvog jasnog cilja o tome šta se želi postići sa novim sufiksima. Ako je cilj bio bolja „katalogizacija“ mreže, stvari su ostale onde gde su i do sada bile i ništa se nije promenilo.
Posle svega, počeli su da se čuju i glasovi agencija-registara, analitičara i stručnjaka, koji se pitaju čemu uopšte postojanje ove organizacije i šta ona konkretno radi u smislu boljeg funkcionisanja mreže? Poslednji „bezobrazluk“ ICANN-a je traženje novca od organizacija i agencija koje kontrolišu nacionalne domene, kao što su .de, .uk, .yu. Objašnjenje: ICANN ima troškove koje mora da pokrije. Administratori regionalnih domena odbijaju da plate tu sumu, pitajući se šta zauzvrat ICANN njima pruža. Neki bi i pristali da sumu plate, ali samo u slučaju da na svetsku organizaciju imaju veći uticaj, odnosno da učestvuju u odlukama koje ona donosi. ICANN kao da pokušava da održi monopol nad kontrolisanjem pitanja domena, pa samim tim i Interneta, ali vremena se menjaju. Ko uopšte polaže pravo na mrežu? Odgovor: niko, ona je nadnacionalna, ne pripada strogo nijednom regionu, niti može da se kontroliše kao nečije vlasništvo. Uporedite čitav problem sa pitanjem električne energije: zamislite da je SAD tvrdila da je to njen izum i da traži naplatu za korišćenje od svih zemalja sveta. Zamislite da su se onda javili Hrvati koji kažu da je Tesla rođen na njihovoj teritoriji. Pa, onda Srbi koji polažu pravo na njegove izume, jer je on Srbin. Vrlo brzo bi izbio svetski rat.
Primer možda jeste bio pregrub, ali je činjenica da je centralizovano upravljanje Internetom nemoguće i da se mreža toliko razgranala i postala važna i sveprisutna, da je potrebno prići problemu na savim drugi način. Stvarno je suludo da jedan Upravni odbor drži u rukama sudbinu mreže i da oblikuje njenu budućnost.
Zato i administratori nacionalnih domena traže promene: ili veći uticaj i učestvovanje u radu ICANN-a, pri čemu bi sami vodili računa o svojim domenima, ili će doći do otcepljenja i formiranja odvojenih nacionalnih mreža i root-servera. Bitka za demokratiju, bitka za monopol, bitka za kontrolu ili nešto četvrto?
Kad smo već kod bitaka, kada će da dođe do promena zakona koji se tiču .yu domena? Ko je uopšte izmislio pravilo da takve domene mogu da registruju samo pravna lica i to po principu, jedna firma – jedan domen? Zaista, ovo pravilo je toliko zastarelo i nelogično da ga treba pod hitno izmeniti i na taj način, makar za jedan korak, približiti domaći Internet svetskim standardima. Pitanja za kraj: Ko upravlja domaćim Internetom? Ima li prava na to? Da li je dovoljno stručan? Kada će država i zvanične institucije da se pozabave ovim problemom? I dokle će domaći provajder naplaćivati usluge koje se nigde u svetu ne naplaćuju, odnosno nude se besplatno?
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com