Hladni rat je završen. SAD više nema svog nekadašnjeg glavnog spoljnog neprijatelja i pretnju – SSSR. Da li je danas Evropa novi neprijatelj i nova meta američkih obaveštajnih službi? Da li su partneri u NATO-u nove žrtve američke spoljne politike? Ili je još bliža istini tvrdnja da je danas svet polarizovan i podeljen na SAD i sve ostale države?
Ovakve tvrdnje nekome deluju kao izmišljena teorija zavere, a nekome kao realnost u savremenom svetu. Ovih drugih je sve više, čak i među državama koje su partneri sa SAD-om, članice NATO-a. Mnogi evropski intelektualci tvrde da je Treći svetski rat u toku, samo ga mi nismo svesni. Mnogi i definišu suprotstavljene strane: SAD napada i pokušava da osvoji Evropu – u kulturnom i ekonomskom smislu. Metode kojima se ovaj rat vodi nisu vojne i oružane, već ekonomske, medijske, uz obilato korišćenje špijunaže.
Ovakve sumnje i tvrdnje ne potiču samo od nezavisnih intelektualaca i uglednih časopisa poput Monde Diplomatique, već i od najviših zvaničnika Evropske zajednice. Jedan od primera špijunskih aktivnosti SAD-a u Evropi (ali i na svetskom nivou) već godinu dana zaokuplja pažnju Evropskog parlamenta, koji je i oformio posebne komisije koje ovaj slučaj ispituju. Reč je o globalnoj špijunskoj mreži Echelon.
Počeci Echelon-a sežu u vreme neposredno posle Drugog svetskog rata: smatra se da su osnove ove špijunske mreže postavljene još 1947. godine, i da su inicijatori bili vlada SAD-a i tamošnja Služba državne bezbednosti (US National Security Agency – NSA), a da su se u ovaj projekat uključile i Velika Britanija, Australija, Novi Zeland i Kanada. Sistem se naravno usavršavao tokom godina, postajući glavno oruđe za špijunažu i presretanje komunikacija svih vrsta – od radio, satelitskih, telefonskih i faks-poruka, a u novije vreme, i mobilnih i Internet komunikacija. Danas ova globalna špijunska mreža ima zastrašujuće mogućnosti: postoje tvrdnje o tome da je moguće „presretati“ milione telefonskih razgovora, faks i email poruka, svakog minuta. Neke od procena upozoravaju da ovaj sistem u svakom trenutku, nadgleda 90% saobraćaja na Internetu.
Jedan od glavnih protagonista u obelodanjivanju postojanja Echelon-a, jeste britanski obaveštajni ekspert i novinar Duncan Campbell, koji je veći deo svoje karijere posvetio upravo ovom pitanju. Prvi zvanični izveštaj Evropskog parlamenta po ovom pitanju je sastavljen krajem 1999. godine, a jedan od potpisnika je i pomenuti novinar, koji je pružio niz dokaza o zloupotrebi ove mreže. Kao glavni partneri u Echelon-projektu su navedeni SAD i Velika Britanija. Ipak, ove dve države i danas tvrdoglavo negiraju postojanje sistema i stanica za prisluškivanje. Pogotovo negiraju optužbe da se Echelon koristi kako za prisluškivanje i presretanje privatnih i poslovnih poruka i komunikacije, tako i za industrijsku špijunažu.
Duncan Campbell tvrdi da je Echelon, posle završetka hladnog rata, glavno oružje američke ekonomije protiv evropskih konkurentskih kompanija. Navodi i dva primera: neuspeh kompanije Airbus u pregovorima sa Saudijskom Arabijom oko ugovora vrednog 6 milijardi dolara i onemogućavanje francuske kompanije Thomson-CSF, koja je trebalo da isporuči Brazilu radarske sisteme vredne 1,4 milijarde dolara. U oba slučaja, do ugovora su došle američke kompanija, a sve zahvaljujući sistemu Echelon, tvrdi Duncan Campbell.
Kako ovaj sistem funkcioniše? Gde se nalaze prislušne stanice? Šta o svemu tome ima da kaže bivši šef CIA, James Woolsey? Više o tome u sledećem nastavku.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com