Ljudi su pitali kompjuter: „Ima li Boga?“. Kompjuter je rekao: „Sad ga ima“ i spalio dugme za isključivanje, piše u poslednjoj, nedavno objavljenoj knjizi Stiven Hoking, jedan od najvećih naučnika današnjice.
„Kratki odgovori na velika pitanja“, posthumno objavljena knjiga jednog od najvećih naučnika današnjice Stivena Hokinga, nedavno se pojavila i kod nas, u izdanju kuće „Vulkan“.
Svi smo putnici kroz vreme
Kako je sve počelo, ima li drugih oblika inteligentnog života, šta je unutar crne rupe, možemo li putovati u prošlost, da li ćemo opstati na Zemlji, hoće li nas veštačka inteligencija prevazići, neka su od pitanja na koja slavni naučnik nudi odgovore.
„Svi smo mi putnici kroz vreme i zajedno putujemo u budućnost. Trebalo bi da sarađujemo da bi ta budućnost bila mesto koje bismo želeli da posetimo. Budite hrabri, radoznali, odlučni, savladajte sve prepreke. Sve je moguće“, godinama je poručivao svetu kompjuterizovanim glasom, nepokretan, iz invalidskih kolica.
Fizička sputanost nije ga sprečila da umom istražuje čitavu vaseljenu i da, po sopstvenom priznanju, ide i tamo gde ne bi smela ni posada „Zvezdanih staza“. Zbog toga mu se divio svet.
Dokument vremena
Da je reč o vrsti naučnikovog zaveštanja potvrdila je, za „Orbitu kulture“ i urednica Hokingove knjige Dubravka Dragović.
„Ovde su odgovori na pitanja o kojima je veliki naučnik razmišljao i koje je beležio. Zadužbina Stivena Hokinga je to prikupila i objavila“, kaže za Sputnjik, uz napomenu da Vulkan godina objavljuje knjige iz popularne nauke.
„Hoking je posebno interesantan autor zato što ne govori samo o nauci. U ’Kratkim odgovorima‘ ima mnogo autobiografskog, oni su dokument o vremenu u kojem je živeo, svedočanstvo o tome kako su se menjala različita pitanja u nauci, ali i u politici, u raznim društvenim sferama. Zbog toga je zanimljiv i čitaocu koji nije fizičar“, kaže Dragovićeva. I za Petra Adžića, profesora i šefa našeg naučnog tima u Cernu, Hoking je važan i zbog približavanja nauke laičkoj publici.
„Istraživanja kojima se Hoking bavio privlačna su za širu publiku, ne samo za struku. Način na koji piše čini da se nove generacije zainteresuju za nauku, ne samo za fiziku. Pitanja prirode i uopšte nastanka sveta prisutna su od početka ljudskog roda. Da bi se tu nešto više saznalo mi smo morali — govorim o fizici čestica – da se spustimo na najniži, fundamentalni nivo da bismo spoznali neke procese po kojima priroda funkcioniše. Nešto slično primenio je Hoking proučavajući teme i problematiku koja je bitna u svemirskim prostranstvima. Shvatio je da je i u tim prostranstvima važno spustiti se na fundamentalni nivo da bi pokušao da razume neke osnovne pojave, pre svega u tumačenju crnih rupa, što je bio fokus njegovog istraživanja. A teme kao što su crne rupe privlače dosta pažnje“, kaže profesor Adžić.
Polemike i „kolizije“
Profesor podseća da je život slavnog naučnika koji je privlačio pažnju i zbog izuzetne snage sa kojom se decenijama suprotstavljao bolesti, bio i dosta kontroverzan. Hoking je, podseća Adžić, dolazio i u koliziju sa nekim kolegama, a neke njegove teorije poput danas priznatog Hokingovog zračenja, bile su u početku odbačene.
Da su polemike i „kolizije“ među naučnicima nešto očekivano, potvrđuje i dr Aleksandar Bogojević, direktor Instituta za fiziku u Zemunu, ali predlaže da malo „demistifikujemo“ tu priču:
„Nauku stvaraju ljudi, a ljudi nisu samo racio, već i sva naša predubeđenja. Kako neko može da veruje da i religiozna i politička ubeđenja, i uverenja grupe ljudi sa kojom smo bliski ne vajaju ono što smo mi. Ali, ono što nam je nauka dala, od Galileja naovamo, jeste to da imamo jedan važan korekcioni mehanizam — naučni metod. Postoji metod kojim se gleda da li ste u pravu ili niste, iako nekad za tu proveru treba da prođe duže od jednog života. Nebitno je kako ste došli do neke ideje ako ona radi, a ona radi zato što odgovara činjenicama i što se potvrđuje u eksperimentu. Ono što je lepo u svemu tome jeste činjenica da ogroman broj stvari zavisi od vas samih, od onoga što vas čini takvim kakvi jeste. Ne postoje dva ista puta kojim se kreće ka istom cilju. svako to radi na svoj način. I to svemu daje — šmek. Gro stvari kojima se bavio Hoking, sam ili u grupi od dva-tri člana, doveli su do toga da svi postanemo deo trenutnog statusa našeg razumevanja svemira“, objašnjava dr Bogojević. Kakav je taj trenutni status našeg razumevanja svemira, pitamo profesora Adžića.
„Pun nepoznanica“, kratko odgovara, a potom nudi objašnjenje i zašto je tako.
„Celokupna teorija o kojoj mi danas govorimo i gradimo fiziku zasnovana je na osnovu četiri-pet posto vidljive materije. Nedostaje 95 posto materije. Sigurno da je jedna od tema gde je ostala materija naterala Hokinga na ovakav rad. I ne samo Hokinga nego i njegove sledbenike, ali i prethodnike, poput Ajnštajna. Svemir je danas takav kakvim ga osećamo preko argumenata do kojih smo došli teorijski i u praksi. Postoji nekoliko eksperimentalnih činjenica koje nam pokazuju da je teorija velikog praska validna. A ta teorija kaže da je univerzum nastao pre nekih 13,4 ili 13,8 milijardi godina iz jedne tačke beskonačne gustine. Ono što je tu ključno jeste da je u tom trenutku bila podjednaka količina materije i antimaterije za kojom sada grozničavo tragamo. Ta su pitanja zaokupljala i Hokinga“, napominje dr Adžić.
Lako o komplikovanom
Govoreći o Hokingovom lako razumljivom pisanju o složenim pitanjima, dr Aleksandar Bogojević podsetio je da aspekt nauke kao uzbudljive literature nije redak.
Kolonija veštačke inteligencije
„Ono što često zaboravljamo je da su mnogi veliki naučnici imali veoma ozbiljnih literarnih sposobnosti. Mi imamo nekoliko primera u našoj nauci. Setimo se da je Pupin dobio Pulicerovu nagradu za knjigu ’Od pašnjaka do naučenjaka‘, pa Milankovićeva uzbudljiva knjiga ’Kroz vasionu i vekove‘… I to nije čudno, jer veliki ljudi su doneli velike nove stvari zahvaljujući otvorenom duhu, mašti, činjenici da se nisu plašili novog. Najveći među njima ličili su na decu jer su celog života negovali detinju radoznalost, pitajući baš kao i deca ’zašto ovo‘, ’zašto ono‘“… objašnjava dr Bogojević.
Strah od nuklearnog rata
Da li će se obistiniti Hokingovo verovanje da ćemo „prevazići Zemlju i naučiti da opstanemo u svemiru“, o čemu govori u „Kratkim pitanjima…“? Ili ima mesta strahu da će ljudi, ta najdestruktivnija vrsta kako Hoking kaže, zloupotrebiti nauku?
Veliki britanski fizičar beleži da u svetu nikad nije bilo više političke napetosti i straha od nuklearnog rata. Hoćemo li biti dovoljno razumni da ga sprečimo, šta će se dešavati u sledećih stotinu godina, hoće li nas biti, pitamo naše sagovornike.
„Ljudi to neće dozvoliti“, uveren je dr Adžić. Umesto nuklearnog rata, on kao velike opasnosti po svet vidi male ratove, ali i zagađenje, klimatske promene, prenaseljenost. Otuda, kaže, i ideje da se negde pronađe neki drugi način života i drugo mesto za život.
„Te ideje su aktuelne, ali to ide veoma sporo. Gde će biti izlaz, ne znamo“, smatra naš ugledni fizičar.
Veštačka inteligencija
Još jedna od tema-pitanja u Hokingovoj knjizi bila je inspirativna za naše sagovornike: Hoće li nas veštačka inteligencija dostići i prevazići.
„Nema mesta strahu, mada su loši scenariji mogući“, kaže dr Aleksandar Bogojević i objašnjava zašto je optimista:
„Mi nismo pasivni posmatrači i živimo u najboljem mogućem trenutku u univerzumu. Pre par stotina hiljada godina svi smo se verali po drveću. Za par hiljada godina smeši nam se mogućnost da dosegnemo nešto što bismo danas mogli da zovemo božanstvo. Imamo šansu da dosegnemo novi nivo mogućnosti . Ono što nauka nudi je – da razumemo. A nakon što razumemo, da vremenom to podignemo na nivo da možemo da utičemo. Veštačka inteligencija — da, mi je stvaramo. Šta je to, ne znamo. Ali ne treba da je se nužno plašimo, ne mora to biti Terminator.“
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com