Godine 2001. objavljen je prvi dokument u kome se definišu pravci razvoja Interneta i van granica planete Zemlje. Potpisnik ovog projekta je i jedan od osnivača Interneta, Vinton Cerf, zaslužan za kreiranje TCP/IP protokola, zahvaljujući kome je moguća komunikacija između kompjutera vezanih na svetsku mrežu. Plan da se Internet proširi i u svemir odnosi se pre svega na komunikaciju između Zemlje i Marsa, a u kasnijoj fazi i između ostalih planeta. Mars je prvi na redu, jer će u narednim godinama svemirska agencija NASA biti koncentrisana na realizaciju misija ka „crvenoj planeti“.
Iza dokumenta koji nosi naziv Interplanetary Internet: Architectural Definition nalazi se organizacija Internet Engineering Task Force (IETF), koju sačinjavaju eksperti za izradu novih Internet standarda. Za potrebe interplanetarnog Interneta trenutno se razvijaju i novi protokoli kojima treba prevazići uočene probleme. Jedan od glavnih jeste savladavanje ogromnih daljina, gde za optimalno funkcionisanje ponekad nije dovoljna ni brzina svetlosti.
U pomenutom dokumentu skicirana je osnovna arhitektura buduće mreže koju će sačinjavati čvorišta koja se nalaze na planetama, asteroidima, svemirskim brodovima i satelitima. Inženjeri koji se bave planiranjem interplanetarne mreže već su dodelili jedinstvene Internet adrese svim planetama, satelitima i letelicama u Sunčevom sistemu. Postoji i plan da se do 2005. godine u svemir pošalju prvi sateliti opremljeni serverima i neophodnim softverom; sa jednim ili više takvih satelita u Marsovoj orbiti mogla bi da bude uspostavljena prva Internet veza između dve planete.
Postavlja se pitanje: čemu uopšte stvaranje interplanetarnog Interneta, kada već postoji tehnologija pomoću koje se prenose podaci iz svemira na Zemlju i komunicira sa posadama svemirskih letelica ili sa satelitima koji se nalaze u orbitama planeta u Sunčevom sistemu? Mreža koja to omogućuje zove se Deep Space Network i sastoji se od antena u Kaliforniji, Španiji i Australiji. Svrha ovih antena je da primaju radio-talase iz svemira i šalju ih natrag, a da bi se to postiglo, potrebno je ručno podešavanje za svaku transmisiju. Razlog je jednostavan: transmisija je moguća samo ako se prijemnik i predajnik nalaze u istoj liniji, bez većih prepreka između njih.
Takav način komunikacije je krajnje nepouzdan, jer da bi antene izvršile transmisiju, moraju biti uperene u pravom smeru u pravo vreme. Zato je i čest slučaj da pokušaj komunikacije bude neuspešan, te da treba sačekati novu zgodnu priliku. Komunikacija pomoću interplanetarnog Interneta ličila bi na komunikaciju elektronskom poštom, gde se informacije prvo prenose do najbližeg čvorišta mreže, a zatim šalju ka sledećem, sve dok ne stignu do lokacije kojoj je poruka namenjena. Na taj način bio bi izbegnut šum u komunikaciji, koji se često javlja kod mreže Deep Space Network, i kašnjenja informacija koja se mere satima.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com