Muzičko piratstvo je nemoguće sprečiti (III deo)

Sony je već pomenuti disk Selin Dion zaštitio tehnologijom koja nosi naziv Key2Audio, a koja je, prema tvrdnjama novinara agencije Rojters, uspešno razbijena – najobičnijim markerom. Ispitujući verodostojnost tvrdnji koje su se pojavile na Internetu, a prema kojima je za zaobilaženje zaštite dovoljan flomaster, novinari su kupili disk kanadske pevačice i probali da ga preslušaju na kompjuteru. Pošto je pokušaj propao, ivicu sjajne strane diska obojili su markerom. Posle toga disk je svirao a mogao je biti i iskopiran na hard disk.

Suočena sa nemogućnošću da na pravi način stane na put piratstvu, muzička industrija preduzela je i neke očajničke korake, između ostalih i pokušaj ostvarivanja prava na upotrebu hakerskih metoda u borbi protiv slobodne razmene fajlova na Internetu. Sredinom oktobra 2001. godine američki Senat izglasao je paket zakona pod imenom US Act radi prevencije i borbe protiv terorizma. U pitanju su drakonske mere, koje vlastima daju neograničene mogućnosti u praćenju i prisluškivanju.

Nalog za praćenje i prisluškivanje dobija se lakše nego ikada ranije – moguće je čak potpuno zaobići sudski sistem, koji je ranije bio zadužen za izdavanje odobrenja. Po sakupljanju podataka o nekoj osobi (prisluškivanjem i praćenjem bilo kog oblika komunikacije), služba koja to radi može proslediti snimke/zapise/dokaze bilo kojoj državnoj instituciji ili službi. Naravno, ovakvi dokazi smatraju se punovažnim u sudskom procesu koji može biti pokrenut posle toga.

Ovakvu situaciju pokušalo je da iskoristi Udruženje muzičkih izdavača Amerike (RIAA). To udruženje smatralo je da je legalan oblik borbe protiv slobodne razmene fajlova neefikasan, te da je vreme za hakerske metode i rušenje sajtova koji nude softver za razmenu fajlova. Međutim, u Antiterorističkom zakonu postoji član 815, u kome se kaže da se cyber terorizmom smatra „upad“ u kompjutere koji za posledicu ima načinjenu štetu od 5.000 dolara u roku od godinu dana. Hakerski upadi kojima bi dirigovala muzička industrija pogađali bi i vlasnike kućnih kompjutera i manjih sajtova i servisa, pri čemu pojedinačna šteta ne bi dostigla pomenutu sumu. Ali, zakon je jasan – pojedinačne štete se sabiraju. Iako je bilo nekoliko senatora koji su lobirali za muzičku industriju i zauzimali se za „legalno hakovanje“, ovakav zahtev nije odobren.

I dok je muzička industrija bezuspešno pokušavala da stane na put kopiranju i razmeni muzike na Internetu i van njega, već pomenuta peer-to-peer tehnologija uzimala je maha i privlačila milione korisnika koji su tražili zamenu za Napster. Prema pojedinim istraživanjima, neposredno pre sudske odluke kojom mu se zabranjuje posredovanje u razmeni fajlova opterećenih autorskim pravima Napster je imao 57 miliona korisnika. Na vrhuncu popularnosti ovog servisa taj broj bio je mnogo veći. Svi ti korisnici nisu morali da se odreknu razmene fajlova, jer je ponuda programa koji to omogućuju, a koje je nemoguće zaustaviti, zaista velika.

Prema istraživanju agencije Jupiter Media Metrix, od marta do kraja avgusta 2001. godine, periodu posle sudske odluke, broj korisnika zamena za Napster povećan je za 500%. U velikom broju servisa već se naziru favoriti po broju korisnika, ali i oni koji će u narednom periodu biti na udaru muzičke i filmske industrije, jer one nemaju nameru da tržište prepuste nekom drugom. Ipak, efikasno oružje ne postoji i razmena muzičkih fajlova ima sve više poklonika. Među programima koji za to služe, po svojoj popularnosti (koja se meri milionima korisnika) izdvajaju se: