Peer-to-peer servisi na meti muzičke industrije

Udruženje muzičkih izdavača Amerike (Recording Industry Association of America – RIAA) posle uspešnog neutralisanja Napster-a, izabralo je novu metu: peer-to-peer servise, koji su efikasno, i na radost miliona ljubitelja MP3-ja, zauzeli mesto nekada najvećeg servisa za deljenje i razmenu muzičkih fajlova. Sudski proces protiv Napster-a je bio „lak zalogaj“, jer se razmena odvijala preko centralnog servera tužene kompanije. Peer-to-peer tehnologija, zasnovana na protokolu Gnutella, koji se pojavio u martu 2000. godine, predstavlja i te kako „tvrd orah“, jer centralni server ne postoji. Naime, korisnici instaliraju program koji omogućava da se nalaze i u ulozi servera i klijenta, tj. da razmenu fajlova obavljaju bez ičijeg posredništva. U takvoj situaciji je nemoguće otkriti ko koristi servis, niti koje fajlove poseduje, odnosno, razmenjuje sa ostalim korisnicima.

Ipak, RIAA se odlučila da pokrene i ovo pitanje, i pokuša da učini bilo šta što bi zaustavilo softverske kompanije koje stoje iza brojnih aplikacija ovakve vrste. Prva se na udaru našla holandska kompanija Consumer Enpowerment, u čijem se sastavu nalazi i softverska kuća FastTrack, koja stoji iza softvera koji je osnova servisa „Kazaa“, a čiju tehnologiju takođe koriste i peer-to-peer servisi „Grokster“ i „MusicCity“. Kakve su uopšte šanse da RIAA dobije proces?

RIAA tvrdi da poseduje dokaze o razmeni muzike zaštićene autorskim pravima. Međutim, svi dokazi su „labavi“, jer ne postoji centralni server koji bi potvrdio ovakvu sumnju. Udruženje muzičkih izdavača se nada da će makar utvrditi ko su korisnici peer-to-peer tehnologije: takođe težak zadatak, s obzirom na to da FastTrack tvrdi da ne registruje korisnike svog softvera. Ipak, muzički izdavači se nadaju da neka baza podataka ipak postoji, ali i da protokol nije tako savršen i da FastTrack ipak posreduje pri razmeni fajlova. Na osnovu ovakvih (prilično slabih, bolje reći nepostojećih) dokaza, u Holandiji je pokrenut proces protiv servisa „Kazaa“. Sud je doneo odluku 30. novembra, i naložio da, u roku od dve nedelje, „Kazaa“ prestane sa kršenjem autorskih prava, tj. onemogući svoje korisnike da tako nešto rade. Kompanija je odgovorila da tako nešto nije moguće: softver je već distribuiran, a oni nemaju načina da otkriju ko ga sve koristi. Prema tome, za korišćenje softvera odgovorni su oni koji su ga skinuli, a ne sama kompanija.

RIAA se nada da centralni server ipak postoji, ali je jedini način da se to proveri razbijanje zaštite softvera i otkrivanje izvornog koda. Tako nešto nije nimalo lako, a moglo bi i da stavi RIAA-u u nezgodan položaj, jer bi bio prekršen zakon Digital Millennium Copyright Act, koji takve postupke zabranjuje. Druga mogućnost je da sud primora kompaniju FastTrack na saradnju, tako da oni sami pruže kod na uvid. Ono čemu se RIAA takođe nada je da, možda, postoji baza podataka u kojoj se čuvaju podaci o svim korisnicima koji su program skinuli.