Oni stariji sigurno se sećaju vremena kad su se lomila koplja oko toga ko će prvi napraviti procesor radnog takta od jednog gigaherca. Kao što znamo, u toj trci pobedila je kompanija AMD s procesorom Athlon, ali Intel-u nije trebalo mnogo da se u vrati u trku s tada novim Pentium-om IV, koji je imao radni takt od 1,4 i 1,5 GHz. Ipak, uprkos visokom radnom taktu, prve verzije Pentium-a IV nisu imale dobre performanse. Štaviše, bile su sporije ne samo od Athlon-a već i od najbržih modela Pentium III, koje je trebalo da zamene.
Trik je bio u tome što su Pentium IV procesori, za razliku od starijih procesora, bili dizajnirani da rade na vrlo visokom radnom taktu, ali i da istovremeno obrađuju mali broj instrukcija u svakom ciklusu. Daljim povećanjem radnog takta Intel je uspeo da postigne da Pentium IV procesori imaju dobre performanse, ali to je značilo i dalje produbljivanje razlike u taktu između Intel-ovih i AMD-ovih procesora. Ipak, procesori oba proizvođača delili su jednu zajedničku karakteristiku – imali su samo po jedno jezgro i samim tim performanse su im rasle povećavanjem radnog takta tog jednog jezgra.
Prelomni trenutak za drugu metodu povećanja performansi dogodio se sredinom 2005. godine, kada su oba proizvođača predstavila svoje prve procesore s dva jezgra – Intel Pentium D, a AMD Athlon 64 X2. Valja pomenuti da su svi ovi procesori radili na osetno nižem radnom taktu u odnosu na svoje prethodnike s jednim jezgrom. Samim tim su u većini aplikacija imali niže performanse, jer aplikacije jednostavno nisu znale da ih iskoriste. Ovde se sada postalja pitanje – zašto? Razlog je veoma jednostavan, procesori s više jezgara dotad su bili rezervisani isključivo za specijalne računarske sisteme, kao što su to, na primer, IBM-ovi mainframe-ovi, a sistemi sastaljeni od više procesora sa po jednom jezgrom mogli su se naći isključivo u server sobama. U isto vreme su se proizvođači procesora za personalne računare takmičili ko će prvi izbaciti na tržište procesor s višim radnim taktom, a time i višim performansama. Ko bi onda trošio vreme i dodavao podršku za više procesora ili jezgara u svoje aplikacije?
S obzirom na sve prethodno rečeno, lako bi se moglo zaključiti da su čelni ljudi AMD-a i Intel-a nešto smetnuli s uma kad su odlučili da lansiraju procesore s dva jezgra. Ipak, pravi razlog za ovaj potez nema veze s ludilom ili neznanjem, već sa starom dobrom fizikom. Naime, povećavanje radnog takta procesora postajalo je sve teže zbog ograničenja koja nameće proizvodni proces, kao i sami materijali od kojih se procesori proizvode. Procesori su zbog forsiranja visokog radnog takta trošili mnogo energije čak i kad nisu bili pod opterećenjem (tzv. curenje tranzistora), a udeo procesora koji su mogli da postignu željeni takt toliko je pao da se postavilo pitanje ekonomske isplativosti proizvodnje.
Rešenje ovih problema nametnulo se samo od sebe – pakovanje dvaju procesora s nižim radnim taktom u isto kućište. Ruku na srce, ovakvoj sirovoj metodi pribegao je samo Intel, dok je AMD zbog korišćenja integrisanog memorijskog kontrolera morao da upotrebi monolitni dizajn (oba jezgra izrađena su od istog komada silicijuma), ali osnovni princip je kod oba proizvođača ipak bio isti. Rezultat tog poteza na papiru izgleda odlično, izbegnuti su problemi s taktom, procesori su brži, a marketinško odeljenje je dobilo odličan povod za privlačenje novih kupaca. U praksi je, kako smo već rekli, izgledalo nešto drugačije, u prvom redu kada je reč o performansama.
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com