U prvom delu ovog članka smo analizirali pitanja pravog rata koji muzička industrija vodi protiv najpopularnijeg muzičkog formata na mreži. Tom potiskivanju su se pridružile i velike kompanije, kao što je Microsoft. Ipak, ako MP3 nestane (mnogi mu predviđaju baš takvu budućnost), to neće biti samo zbog „zavere“ protiv njega.
Ovaj je format izuzetno star. Nastao je 1992. godine, a to je za razvoj tehnologije itekako veliki period. Kada se pojavio, obećavao je kvalitet CD-zapisa, međutim, istina je da se tome ni izdaleka nije približio. Ovaj način kompresije je, definitivno, „neprijateljski“ nastrojen prema muzici, brišući donje i gornje frekventne raspone. Svaka iole zahtevnija kompozicija izuzetno gubi na kvalitetu, a to mogu da potvrde i mnogi muzičari koji su svoje snimke prebacivali u ovaj format, pripremajući ih za Internet.
Što se tiče veličine fajlova, ono što je 1992. godine izgledalo kao revolucija, danas „gubi korak“ sa novim formatima kojima se dobijaju manji fajlovi, ali i boljeg kvaliteta. Windows Media i Real Audio kompresije su se, u mnogo većoj meri, približili CD-kvalitetu, i neprekidno rade na daljem poboljšanju mogućnosti.
Ono što takođe „hendikepira“ MP3, jeste činjenica da on nije namenjen streaming-u, odnosno nije posebno optimizovan za prenos muzike u stvarnom vremenu. Na tom polju je revoluciju napravila kompanija RealNetworks sa Real Media formatom, omogućivši pravi „bum“ Internet-radija, kao i prenos video-zapisa putem mreže.
Činjenica koju smo već spomenuli u prethodnom nastavku, takođe vodi nestanku MP3 formata: on ne omogućuje zaštitu autorskih prava, na način kako je to moguće izvesti pomoću Windows Media ili Liquid Audio formata. Ako je budućnost uživanja u muzici i download-ovanje sa mreže, onda će ove dve navedene kompresije potisnuti stari format. Za muziku treba platiti, ali je treba i zaštititi od daljeg, neovlašćenog kopiranja. Upravo to omogućuju navedeni formati, koji mogu da spreče kopiranje na hard-disku, ali i prebacivanje na MP3-plejere. U najavi su i mogućnosti samouništavanja fajlova koji, posle određenog, propisanog vremena, sami sebe brišu. Verovatno je da će se i sa muzikom omogućiti isto ono što već koriste proizvođači softvera: probne verzije traju određeni broj dana, a posle toga ih morate registrovati (i platiti) da bi one i dalje bile funkcionalne.
Treba pomenuti i SDMI (Secure Digital Music Initiative), strategiju proizvođača audio-opreme koji, u saradnji sa muzičkom industrijom, najavljuju uređaje na kojima neće biti moguće preslušavati fajlove koji nemaju digitalni potpis, odnosno ugrađenu zaštitu. Takav je format MP3, i on, najverovatnije, i neće biti uopšte podržan.
Korisni linkovi:
Pratite Krstaricu na www.krstarica.com